Anonimna donatorka i redovna učesnica u akcijama Humanitarnog mosta iz daleke Australije, poželela je nedavno da obraduje siromašnu porodicu Aleksić iz sela Gradnja, kod Vranja, poslavši im posredstvom Redakcije "Vesti" iz Sidneja donaciju od 400 dolara sa željom da uvedu struju i kupe ono što im je najpotrebnije. Tada nije znala da će im taj dar stići u više nego dobar čas, kako bi mogli da zbrinu najmlađu ćerkicu, osmomesečnu bebu Saru.
Putem preko planine Goč, kako bismo stigli do Aleksića i kuće gde stanuju, pratila nas sipljiva zimska kiša, brojne krivine i izuzetno loš put na pojedinim deonicama. Terenskim kolima morali smo kroz veliko blato, a trebalo je preći i nadošlu Građansku reku. Kao da je Bog bio milostiv, pa je kiša prestala, a Aleksiće smo zatekli pored bunara u dvorištu kojeg osposobljavaju za upotrebu. Saznavši razlog naše posete, silno se obradovaše.
asmina Aleksić sa bebom Sarom
– Hvala dobročiniteljki iz daleke Australije, koja se setila nas, ljute sirotinje. Verujte, nismo znali šta ćemo ni kako ćemo, obzirom da smo nedavno dobili lekarski uput da Saru odvedemo u Institut za ortopedsko – hirurške bolesti "Banjica" u Beogradu, jer ima problema sa jednim kukom. Najverovatnije će biti potrebna operacija da se vrati u normalno stanje. Toliko smo se obradovali ovom prilogu… Stigao nam je bukvalno kao dar sa neba. Imaćemo dovoljno za put i sve što nam tamo treba, kao i da kupimo i ostavimo hranu Stefanu i Aleksandri, koji će ostati kod kuće sa rođacima. Bog jedini, neka našoj dobročiniteljki donese najveće darove: zdravlje, sreću, napredak i veselje! – kaže uzbuđeno Jasmina, majka Stefana (10), Aleksandre (8) i bebe Sare, dodavši:
– Bunar pored koga smo, od gazde je kod kog stanujemo. Dugo niko nije ovde živeli, pa je bio zapušen. Odlučili smo da ga očistimo, pa da poteče voda. Da sa njom sve krene nabolje. Goran zbog teškog rada u šumi, često ima bolove u kičmi, pa sam se ja spustila i čistila sama bunar. Pomoću "štapa i kanapa". Nije me strah, šta ću, ja sam seljačko planinsko dete. Navikla sam na težak rad
odmalena i da se borim kako bih preživela. Punila sam kofe sa zemljom, kamenjem raznim đubretom, a onda je potekla voda. Koja sreća?! Sada ćemo imati vode u izobilju! Ovde nema vodovoda, već smo išli na izvor ili kod komšija. Ovo je naš spas, naša velika blagodat.
Ubrzo su morali da se spremaju da krenu za Vranje, na autobusku stanicu, kako bi krenuli uveče put Beograda.
– Valjda će i naša mala Sara biti dobro posle ove nevolje. Srce nas boli što će morati da prolazi kroz silne preglede i tretmane. Nadamo se da neće morati na operaciju, ali to je po svemu sudeći neminovno. Nadamo se da će dragi Bog da usliši naše molitve… – dopunjuje je glava porodice, Goran Aleksić rodom iz Trstene, sela uz administrativnu granicu sa Kosovom i Metohijom.
Na rastanku, vidno zabrinuti, kažu da će javiti kako je sve proteklo sa Sarom, blagosiljajući dobrotvorku iz daleka, koja im je pomoć poslala baš onda kada im je to bilo najpotrebnije.
|
Deca najveće blago – Goran i ja smo deca iz |
