Društveni ugled se, kao što svi znaju, u civilizovanim društvima određuje i po porodičnom statusu. Zato je važno znati ko vam je pradeda ili čukundeda, prababa ili čukunbaba i sa očeve i majčine strane, a ako je uz to, kroz burnu istoriju sačuvana neka fotografija ili neki predmet, sitnica npr. tabakera, džepni, zidni sat, ili bilo šta slično, naravno, da će se svako pohvaliti time.
Uvek je lepo saznati to jest otkriti člana svoje šire familije, bliskog po krvi, za koga niste ni znali da postoji. Svima je poznato da aristokratske i kraljevske porodice vode rodoslove, da imaju angažovane čitave kancelarije koje se bave istraživanjima o postanku i trajanju porodice. Danas je, nažalost, čest slučaj da mladi potomci uopšte ne vode računa o tome, čak pitaju i zašto bi im to trebalo, kakve koristi imaju od toga… Da to baš nije tako, tvrdio je etnolog Dragomir Antonić. Objašnjavao je, između ostalog, da jednostavno, sada, kao i ranije, Srbi žive u mnogim državama na svetu. Rasuti su po svim kontinentima.
– Vrlo je moguće, da u nekoj državi ili mestu, žive praktično jedan pored drugog, bliski krvni srodnici. Ne zaboravite, pripadnici četvrte generacije imaju istog, zajedničkog, pradedu i prababu. U stranom svetu, biti blizak srodnik, rođak, sa nekim je od velikog značaja. Možda je neko od njih uspešan, a drugi možda ima potrebe da zameni stari posao novim, ili jednostavno, uvek je lakše nešto uraditi i stvoriti, ako to radite sa nekim, a ne sami – pisao je Antonić.
Njemu su bili poznati mnogi slučajevi, da su Srbi, koji su iz raznih razloga otišli davno iz Srbije, u svojim testamentima, imovinu ostavljali rođacima koje su zapamtili. Kad bi ih, advokatske kancelarije, koje su za taj posao bile angažovane, pronašle, onda bi rođacima stigao deo nasledstva.
Antonić je zabeležio i da su mu bili poznati i takvi slučajevi, da je naslednik naveden u testamentu umro, onda bi njegova deca postajala naslednici imovine, rođaka koga nikad nisu ni videli. Pre nego što bi dobili nasleđen deo, morali su dokazivati stepen srodstva sa umrlim naslednikom, čije je ime bilo navedeno u testamentu ostavioca. Oni koji su imali sačuvane krštenice umrlog roditelja, mnogo su lakše i brže ostvarili svoja prava na nasleđe, nego oni koji takve dokaze nisu imali.
Dečje igre
Uz običaje, priče, pesme, bajalice, bajke, posebno je važno sačuvati dečje igre, kojih su se svi nekada igrali kao deca, dok tehnologija nije uzela svoj “danak” i takva druženja svela na minimum. Igre u detinjstvu su uvek vaspitnog karaktera, a pored toga, omogućavale su deci da razviju sve delove tela.
Antonić je kao primere navodio, igru piljaka kojom se vežba motorika ruku. Ili klisa i maške, školice, gudže, trule kobile, žmurke. Odmalena su preci potomke učili da se orijentišu u prostoru i sa zavezanim očima. Jedne godine je dodeljena Nobelova nagrada iz medicine, za otkriće, kako nam mozak omogućuje orijentaciju, i kretanje u prostoru. Naše babe i dede su nas, i ne znajući za veliki medicinski problem, uz pomoć igre, učili stvarima koje su kasnije zatrebale svima u životu.
Pitajte babe i dede…
Kako saznati sopstvenu, porodičnu istoriju? Najlakši je način pitati roditelje. Ili dede i babe, ako su živi. Razgovarati sa njima, i prosto ih naterati, da vam ispričaju ono što znaju o svojim roditeljima, braći i sestrama ako su ih imali. Te priče valja zabeležiti, a zatim odštampati na papiru u desetak primeraka, ukoričiti i čuvati – savetovao je Antonić. Uz zabeležene razgovore priključiti i fotografije. Ispod svake fotografije, valjalo bi, da bude ispisana legenda, sa imenom i prezimenom lica na fotografiji, kao i stepenom srodstva.
