Iako je dete poznatih glumaca, Aleksandra Anja Alač nije od ranog detinjstva znala da će joj gluma biti životni poziv. Ipak, kad je shvatila da je gluma sloboda izražavanja, odgovornost i istina, a pozorište magija, ušla je u glumačke vode.
Široj javnosti postala je poznata u hrvatskoj seriji “Ruža vjetrova”, a publika je pamti iz ostvarenja “Montevideo, Bog te video”, “Miris kiše na Balkanu”, “Ubice mog oca”, “Urgentni centar”. Trenutno igra u seriji “Tate”.
Znači joj mišljenje majke Vesne Čipčić i oca Aleksandra Alača, takođe glumca, ali im je zahvalna što poštuju njene izbore i profesionalne odluke.
Buntovnica u školi
– Kao dete bila sam poslušna, uglavnom sam svoju buntovničku stranu ispoljavala kad odem kod bake i deke. Brat je sedam godina mlađi od mene i kad je došao na svet bila sam najsrećnija. Školu, izuzev prva četiri razreda, osnovne škole nisam volela. Pokazivala sam veliki bunt i nisam volela da učim. Druženje, košarka i moj svet mašte bili su mi neuporedivo bliži od knjige.
Iznenada je svoj put preusmerila ka dramskom studiju Mike Aleksića.
– Iskreno, bila mi je potrebna nova vanškolska aktivnost, a prijateljica moje prijateljice je na rođendanu pričala kako im je tamo zabavno. Otišla sam na audiciju i Mika me je pitao: “Ćero, pa gde si ti dosad?” Sportom se bavim od malih nogu, u košarci sam bila najduže. To je ventil, zdravlje i moja velika radost. Završila sam nižu muzičku školu, odsek klavir, a danas pomalo sviram i gitaru. Muzika je sastavni deo moje svakodnevice i bez nje ne mogu da zamislim život.
Ističe da su njih dvanaestoro s klase na Fakultetu dramskih umetnosti kao jedna velika porodica.
– Sa mnom su na klasi su bili Miloš Biković, Nina Janković, Anka Gaćeša, Ivan Mihailović, Jelisaveta Orašanin, Tamara Dragičević, Miljana Gavrilović, Stojan Đorđević, Mateja Popović, Uroš Jakovljević i Miodrag Radonjić. Svi se bave glumom, družimo se i to prijateljstvo je nešto na šta sam ponosna. Jedni drugima smo podrška i mada smo veoma različiti, zajedno se dopunjujemo i volimo.
Kuvanje u karantinu
U seriji “Montevideo, Bog te video” igrala je kao studentkinja.
– Ulogu Brankice sam dobila na kastingu na koji sam išla sa svojim kolegama s klase. To mi je ujedno i prvo iskustvo pred kamerama. S ove distance posmatrano, srećna sam što mi je baš ta uloga prva. Veliki deo glumačke ekipe su činili studenti glume i to nam je bio zajednički ulazak u svet kamere.
“Miris kiše na Balkanu” je ozbiljan zalogaj jer se radilo o devojci koja ima veće odgovornosti u životu, a sa Marijom Vicković i Igorom Đorđevićem sam tada najviše sarađivala. U “Urgentnom centru” sam igrala doktorku Jasminu Stošić i nekako najviše mi je prijao ritam ovog lika. Ona je hitra, hrabra, dominantna i vredna.
Najdraža joj je uloga Sare u predstavi “Moj sin samo malo sporije hoda”, a najzahtevnija rola u predstavi “Kad su cvetale tikve”.
– Pozorište je tokom mojih dvadesetih bilo mesto gde sam provodila više vremena nego bilo gde drugo. Išla sam iz predstave u predstavu. Ono je moj drugi dom. Trenutno snimam humorističku seriju “Tate” i s nestrpljenjem očekujem završetak vanrednog stanja kako bih se vratila na set. Vreme provodim čitajući, gledajući filmove, slušajući muziku. Pomalo kuvam i vežbam. Volim da spremam uglavnom morske i mediteranske specijalitete. Kad je slatko u pitanju, iz godine u godinu sve je više kolača bez čokolade koji su mu dragi. Trudim se da budem pozitivna. Provodim vreme sa majkom i bratom i zahvalna sam što imam priliku da budem sa njima za vreme ove nevolje koja je zadesila čovečanstvo.
Dirljiva spona Split-Beograd
– Sa dvadeset dve godine sam na kastingu dobila glavnu ulogu u seriji “Ruža vjetrova”. Kasting je bio u Zagrebu, a snimanje u Splitu. Bila sam u fazi pripreme diplomske predstave, ali ukazala mi se prilika da sa 22 godine dobijem glumački zadatak tog obima i rešila sam da prihvatim izazov. Otac mi je iz Dalmacije, pa mi je mentalitet i govor ovog podneblja blizak. Posebno mi je dirljiva spona Split-Beograd i iako sam bila mala za vreme bivše Jugoslavije, vrlo sam jugonostalgična. Srpska i hrvatska škola glume su vrlo slične i bilo mi je dragoceno što sam uz prvi projekat imala izazov da savladam i dijalekat. Stekla sam zanat i iskustvo. To što mi je prvi posao tog obima bio daleko od kuće u Beogradu, učinilo je i da brže sazrim.
Veruje u Boga
– Sveti Stefan je slava moje porodice. Verujem u Boga. Krštena sam u pravoslavnoj crkvi, ali poštujem sve vere, nacionalnosti i kulture.
Divan susret sa dijasporom
– Imala sam sreću da gostujem u Cirihu i Beču. Bilo mi je zaista divno. Volela bih da prilika za gostovanje bude još više u budućnosti.
Verujem da su se snašli najbolje što su mogli i da uživaju kada se u Srbiju vrate nikad ne zaboravljajući odakle su.
