Aleksandra Poguberov
Naoružana osmehom: Anja Alač

Iako je dete poznatih glumaca, Aleksandra Anja Alač nije od ranog detinjstva znala da će joj gluma biti životni poziv. Ipak, kad je shvatila da je gluma sloboda izražavanja, odgovornost i istina, a pozorište magija, ušla je u glumačke vode.

Široj javnosti postala je poznata u hrvatskoj seriji „Ruža vjetrova“, a publika je pamti iz ostvarenja „Montevideo, Bog te video“, „Miris kiše na Balkanu“, „Ubice mog oca“, „Urgentni centar“. Trenutno igra u seriji „Tate“.

Znači joj mišljenje majke Vesne Čipčić i oca Aleksandra Alača, takođe glumca, ali im je zahvalna što poštuju njene izbore i profesionalne odluke.

Buntovnica u školi

– Kao dete bila sam poslušna, uglavnom sam svoju buntovničku stranu ispoljavala kad odem kod bake i deke. Brat je sedam godina mlađi od mene i kad je došao na svet bila sam najsrećnija. Školu, izuzev prva četiri razreda, osnovne škole nisam volela. Pokazivala sam veliki bunt i nisam volela da učim. Druženje, košarka i moj svet mašte bili su mi neuporedivo bliži od knjige.

U jednoj od predstava

Iznenada je svoj put preusmerila ka dramskom studiju Mike Aleksića.

– Iskreno, bila mi je potrebna nova vanškolska aktivnost, a prijateljica moje prijateljice je na rođendanu pričala kako im je tamo zabavno. Otišla sam na audiciju i Mika me je pitao: „Ćero, pa gde si ti dosad?“ Sportom se bavim od malih nogu, u košarci sam bila najduže. To je ventil, zdravlje i moja velika radost. Završila sam nižu muzičku školu, odsek klavir, a danas pomalo sviram i gitaru. Muzika je sastavni deo moje svakodnevice i bez nje ne mogu da zamislim život.

Ističe da su njih dvanaestoro s klase na Fakultetu dramskih umetnosti kao jedna velika porodica.

– Sa mnom su na klasi su bili Miloš Biković, Nina Janković, Anka Gaćeša, Ivan Mihailović, Jelisaveta Orašanin, Tamara Dragičević, Miljana Gavrilović, Stojan Đorđević, Mateja Popović, Uroš Jakovljević i Miodrag Radonjić. Svi se bave glumom, družimo se i to prijateljstvo je nešto na šta sam ponosna. Jedni drugima smo podrška i mada smo veoma različiti, zajedno se dopunjujemo i volimo.

Sa mamom i bratom

Kuvanje u karantinu

U seriji „Montevideo, Bog te video“ igrala je kao studentkinja.

– Ulogu Brankice sam dobila na kastingu na koji sam išla sa svojim kolegama s klase. To mi je ujedno i prvo iskustvo pred kamerama. S ove distance posmatrano, srećna sam što mi je baš ta uloga prva. Veliki deo glumačke ekipe su činili studenti glume i to nam je bio zajednički ulazak u svet kamere.

„Miris kiše na Balkanu“ je ozbiljan zalogaj jer se radilo o devojci koja ima veće odgovornosti u životu, a sa Marijom Vicković i Igorom Đorđevićem sam tada najviše sarađivala. U „Urgentnom centru“ sam igrala doktorku Jasminu Stošić i nekako najviše mi je prijao ritam ovog lika. Ona je hitra, hrabra, dominantna i vredna.

Najdraža joj je uloga Sare u predstavi „Moj sin samo malo sporije hoda“, a najzahtevnija rola u predstavi „Kad su cvetale tikve“.

– Pozorište je tokom mojih dvadesetih bilo mesto gde sam provodila više vremena nego bilo gde drugo. Išla sam iz predstave u predstavu. Ono je moj drugi dom. Trenutno snimam humorističku seriju „Tate“ i s nestrpljenjem očekujem završetak vanrednog stanja kako bih se vratila na set. Vreme provodim čitajući, gledajući filmove, slušajući muziku. Pomalo kuvam i vežbam. Volim da spremam uglavnom morske i mediteranske specijalitete. Kad je slatko u pitanju, iz godine u godinu sve je više kolača bez čokolade koji su mu dragi. Trudim se da budem pozitivna. Provodim vreme sa majkom i bratom i zahvalna sam što imam priliku da budem sa njima za vreme ove nevolje koja je zadesila čovečanstvo.

Draga uspomena: Sa kolegama sa klase na svadbi prijateljice

Dirljiva spona Split-Beograd

– Sa dvadeset dve godine sam na kastingu dobila glavnu ulogu u seriji „Ruža vjetrova“. Kasting je bio u Zagrebu, a snimanje u Splitu. Bila sam u fazi pripreme diplomske predstave, ali ukazala mi se prilika da sa 22 godine dobijem glumački zadatak tog obima i rešila sam da prihvatim izazov. Otac mi je iz Dalmacije, pa mi je mentalitet i govor ovog podneblja blizak. Posebno mi je dirljiva spona Split-Beograd i iako sam bila mala za vreme bivše Jugoslavije, vrlo sam jugonostalgična. Srpska i hrvatska škola glume su vrlo slične i bilo mi je dragoceno što sam uz prvi projekat imala izazov da savladam i dijalekat. Stekla sam zanat i iskustvo. To što mi je prvi posao tog obima bio daleko od kuće u Beogradu, učinilo je i da brže sazrim.

Veruje u Boga

– Sveti Stefan je slava moje porodice. Verujem u Boga. Krštena sam u pravoslavnoj crkvi, ali poštujem sve vere, nacionalnosti i kulture.

Divan susret sa dijasporom

– Imala sam sreću da gostujem u Cirihu i Beču. Bilo mi je zaista divno. Volela bih da prilika za gostovanje bude još više u budućnosti.

Verujem da su se snašli najbolje što su mogli i da uživaju kada se u Srbiju vrate nikad ne zaboravljajući odakle su.