Kada je Aleksandar Karađorđević sa kraljicom Marijom posetio početkom leta 1925. godine jug Makedonije, u junu je boravio u Bitolju i Ohridu. Posle veličanstvenog dočeka u drevnom Ohridu, kralj je sa pratnjom otišao u manastir Svetog Nauma na ručak. Na tom putu, koji je vodio samom ivicom Ohridskog jezera, padinom planine Galičnice, pratio ga je vladika Nikolaj, kao episkop ohridski i domaćin u manastiru. Kralj Aleksandar je ušao u hram, celivao mošti Svetog Nauma i upoznao se sa istorijom ove svetinje. Posle kratkog predaha i osveženja, krenuli su u manastirsku trpezariju na ručak. Bio je posni dan, sreda ili petak. Na putu do trpezarije prolazili su pored kuhinje. Nikolaj je krajičkom oka primetio pečeno prase koje je bilo spremljeno za goste i ostavljeno na kuhinjskom stolu. Odmah je skrenuo u kuhinju, ostavivši kralja, dohvatio pečeno prase i bacio ga kroz prozor u jezero. Kraljeva posluga ostala je skamenjena, bez reči. Tokom jela služene su ohridska riba, razne salate i druga hrana, ali samo posna. Ručak je protekao u prilično zategnutoj atmosferi. Kada se kralj vratio u Beograd, žalio se svojim prijateljima i Nikolajevim poznanicima na ovaj događaj. Jedan njihov zajednički prijatelj rekao mu je tada: "Vaše veličanstvo! To Vam je Nikolaj. Ne zaboravite, on je komšija Ilije Birčanina, koji je pred turskog pašu izlazio sa buzdovanom i jataganom i bacao pred njega porez bez brojanja!" Inače, Nikolaj Velimirović je kasnije bio u veoma prijateljskim odnosima sa kraljem Aleksandrom. Štaviše, to prijateljstvo je bilo toliko poznato u javnosti da se pričalo da je vladika čak uspeo da odvrati kralja od ulaska u masone čije se članstvo u Srbiji često razumevalo kao prestiž, te da su iluminati, besni zbog ovoga, puštali izmišljene glasine da je i sam vladika bio mason.
