B. Simonović
Odar Iva Matovića

Na novom bežanijskom groblju u Beogradu nedavno je večno počinuo Ivan Ivo Radojev Matović, penzionisani pukovnik Jugoslovenske narodne armije, jedan od doajena jugoslovenskog, odnosno srpskog i crnogorskog novinarstva, ponajpoznatije pero u oblasti vojnog novinarstva, renomirani publicista, neposredni učesnik i pouzdani svedok svih bura koje su protutnjale ovom balkanskom vetrometinom u poslednjem poluvekovlju minulog milenijuma.

Iako načetog zdravlja (poslednjih nekoliko godina proveo je u staračkom domu na Crvenom krstu u Beogradu), do potonjeg daha je pomno pratio šta se zbiva na prostoru njegove nekada velike otadžbine i teško preživljavao, kako njen krvavi raspad, tako i sve lomove i sunovrate, političke i druge bure i previranja koja od tada potresaju ove prostore.

Zato se njegova predsmrtna želja da bude sahranjen pod crvenom petokrakom zvezdom i uz zvuke koračnice „Partizan sam tim se dičim“ ne može tumačiti drugačije sem kao njegov poslednji protest protiv povampirenog zla i mržnje koji su razorili jednu veliku, uglednu i u svetu poštovanu zemlju, zemlju koja je, kako je govorio, bila svetionik među malim državama na planeti, porobljenim i poniženim narodima, barjaktar, prva i najsnažnija podrška u njihovoj borbi za oslobođenje od kolonijalnih jarmova i lanaca imperijalizma.

Uprkos tome što ga je u poslednje vreme ruka slabo služila i mučio se da prekrsti slovo na papiru, prilikom jednog od naših poslednjih viđenja, pre njegove iznenadne smrti, ispričao mi je da je ipak uspeo ponešto da zapiše kao sećanje iz svog relativno dugog života (umro je u 87. godini), veoma bogate i zanimljive biografije i ostavio u amanet da nešto od toga i objavim. Priča koja sledi temelji se na toj njegovoj predsmrtnoj ispovesti, ali i na sećanjima i onome što sam i sam zapisao iz našeg dugogodišnjeg prijateljstva i druženja.

Život u Piperima

– Moji preci su živeli na severu sela Radeća, u Piperima iznad Podgorice – sećao se Ivo Matović – ali su se negde krajem 19. veka preselili u donji, južniji deo sela. Tu je moj đed Pero, odnosno Mujo, kako su ga po starom običaju, kao jedinca, prekrstili, sazidao novu kuću, uredio imanjce i podigao malo vinograda.

Imao je dva sina – Radoja, moga oca, i Milisava i četiri ćerke. Starijeg Radoja je odredio za naslednika, odnosno da ostane na imanju, da plete kotac gde mu je i otac, a mlađeg Milisava je uputio na školovanje. Kako mi se čini, završio je neku trgovačku školu, a posle rata je bio veliki službenik u Podgorici, pored ostalog i direktor poljoprivrednog kombinata.

Moj otac se, po prilici 1925. godine, oženio Milosavom Filipović, unukom glasovitog piperskog i crnogorskog junaka Luke Filipova Dragišića. Brzo su zasnovali porodicu i dobili četvoro dece, dva sina i dve ćerke. Prvo se 1927. godine rodila sestra Mileva. Tri godine potom sestra Stana, a tri godine iza Stane, 1933, i ja sam ugledao ovaj svet, da bi se četiri godine posle mene, 1937, rodio naš brat Momčilo.

Meni su dali ime po jednom slavnom pretku koji je poginuo u jurišu na Spušku glavicu, neosvojivu, prokletu i okrvavljenu tursku tvrđavu uklinjenu usred Bjelopavlićke ravnice, između Podgorice i Danilovgrada, na levoj obali Zete pored Spuža.

Otac Radoje je bio samouk, ali vredan i znatiželjan čovjek. Osim na imanju, radio je i kao priučeni zidar i putograditelj, nadničio po primorju, a kasnije se pročuo i kao samouki graditelj kuća, majstor koji je pogađao radove po sistemu „ključ u ruke“, od temelja do slemena.

I naša majka Milosava – Mika bila je izuzetno vredna žena, velika i neumorna radnica i domaćica. Sećam se kako je svakog ponedeljka i četvrtka, pucalo grmelo, s velikim tovarom na magarcu i teškim bremenom na svojim plećima, po zori ranila i hitala put Podgorice da tamo na pijaci prodaje voće, povrće, mlečne proizvode, med, vino, rakiju – već šta je rodilo i šta se zateklo, a moglo da se proda i unovči.

Stalna bežanija

Tako su se njih dvoje dovijali da održe porodicu, da podignu i na životnu bogazu izvedu četvoro dece. Sa to malo stoke koliko se moglo držati na nevelikom imanju u Piperima, rano s proleća smo se izdizali na Radovče, a posle na udaljenu Lukavicu, ali je kasnije, kad smo mi deca krenuli svako za svojom srećom, taj običaj silom prilika prestao.

Ipak, rano, predratno detinjstvo i godine Drugog svetskog rata proveo sam, kao i gotovo svi drugi u mom kraju, u pukoj siromaštini i muci: u miru, do rata, na Pobrđu – tako se zove mesto gde nam je kuća i imanje – u ratu, po zbegovima, po planinama od Lukavice i Durmitora, preko Sinjajevine do Komova, u stalnoj bežaniji i sklanjanju pred okupatorskim i četničkim hajkama i odmazdama.

Za četiri godine nigde ne nađosmo mira i za nama je, čim bi krenuli dalje u bežaniju, ostajala pustoš na koju se više nismo mogli povratiti. Staništa su nam, recimo, tri puta paljena i to malo sirotinje što smo imali pljačkano, tako da je svaki put trebalo kretati iznova, a tu je glavni teret podnosila majka, pošto je otac ratovao.

Luka Vatipaša

– Luka Filipov Dragišić, ded moje majke Milosave, u čuvenoj bici na Vučjem dolu, 1878. godine, zarobio je turskog generala Osmana-pašu, s njega živog svukao toke, a onda mu ruke svezao silavom (pojasom) i kao roba ga priveo knjazu Nikoli. Za ispoljenu hrabrost, knjaz Nikola mu je pripučio na prsi najviše odličje za junaštvo i darovao mu deset hektara zemlje u tek oslobođenoj Zetskoj ravnici.

Od tada su ga svi zvali Vatipaša, a slavni Nikola Tesla ga je smatrao jednim od najvećih srpskih junaka (po nekim podacima, bio mu je izgleda i spomenik podigao u Americi). Gorski hajduk, navikao na visinu i čistinu, nije ipak mogao da se navikne na Zetsku ravnicu, komarce i malariju, pa se ponovo vratio u svoje Pipere.

SUTRA – Predsmrtna ispovest pukovnika Iva Matovića (2): Sovjetske ideje u Crnoj Gori