Lična arhiva
Detalj užasa u Dobrovoljačkoj ulici

Dok je savezni sekretar za narodnu odbranu, odnosno tadašnji jugoslovenski ministar vojni, general Veljko Kadijević obrazlagao svoju odluku da na mesto glavnog i odgovornog urednika vodećeg vojnog glasila „Narodne armije“ postavi pukovnika Iva Matovića, on je u čudu, na brzu ruku, pokušavao da smisli dobre razloge da odbije ponudu i ne prihvati taj vreli krompir u već uzburkanoj političkoj atmosferi, kad su se već nazirali mrki oblaci koji su se valjali ka nebu Jugoslavije i kada se jasno čuo potmuli, zlokobni tutanj rata.

– Ne pitajući me šta o tome mislim, general Kadijević je nabrajao zadatke: da ja tamo moram hitno raščistiti kadrovsku situaciju, sa personalcima, političarima i pravnicima izvršiti brzu popunu, naročito liste dopisnika iz armija u republičkim centrima, posebno iz Ljubljane, Zagreba, Splita i Sarajeva, odakle su se sve otvorenije oglašavale skupine mrzitelja Jugoslavije, priželjkujući njeno rasturanje i smrt. U popuni i izboru kadrova sam, naglasio je Kadijević, potpuno samostalan i imaću svu podršku kadrovika JNA.

I svi prisutni su tome ponešto dodali, insistirajući na kraju da prihvatim procenu i odluku saveznog sekretara, a ja sam se, koliko sam mogao i umeo, odupirao i pokušavao da izbegnem tako teško i odgovorno breme.

Svi su, video sam, bili iznenađeni mojim odbijanjem, ali su, shvatio sam, i razumeli i moje razloge, među kojima sam naročito naglašavao obaveze koje sam preuzeo u sektoru izdavaštva, odgovornost i obim planova oko edicije „Srbija u NOR-u“. Nisam ipak stekao utisak da sam ih pokolebao, da će prihvatiti moje razloge.

Ostalo je: svi nezadovoljni, a moja je obaveza bila da se sutradan u podne javim telefonom generalu Kadijeviću i obavestim ga o mojoj konačnoj odluci. Znao sam odmah, da budem iskren, da mi nema druge, da moram prihvatim, pa sam proveo tu celu besanu noć, ljut na sebe što to nisam odmah uradio.

Muku mi je prekratio i olakšao moj intimus, admiral Šimić, koji mi je sutradan po zori po svom sekretaru poslao poruku od samo jedne upitne rečenice: „Pa dobro, Ivo, može li tebi neko nešto i da naredi?“

„Može, Pero, može, može!“ – otpisao sam mu, takođe po sekretaru, a u podne sam, kako je dogovoreno, javio generalu Kadijeviću da prihvatam zadatak. Očigledno zadovoljan što sam ipak uvažio njegovu odluku, samo je prozborio: „Hvala Vam, druže pukovniče Matoviću, i srećno.“

Primio sam, tako, dužnost glavnog i odgovornog urednika „Narodne armije“ i, u saradnji s političko-pravnom službom, reorganizovao redakciju, izvršio popunu ključnih mesta, preuredio dopisnu mrežu, naročito u republičkim centrima, povećao broj pouzdanih saradnika, posebno na onim teritorijama odakle su se, rečima i (ne)delima, sve češće oglašavali saradnici destruktivnih vođa: Milana Kučana, Franje Tuđmana, Alije Izetbegovića, Azema Vlasija…

Nedugo potom je počeo dramatični i tragični rat za razbijanje naše zajedničke domovine Jugoslavije, što je očigledno bio plan i odluka stranih sila i naših starih i stalnih prekograničnih neprijatelja, sa izvođačima radova s naših prostora, koji su izrasli na krilima surovih nacionalističkih, verskih i idejnih podela.

Progovorili su i bili sve glasniji i suroviji i ustaše, i slovenački agresivni nacionalisti, i muslimanski bojovnici, albanski separatisti, a razumljivo, u takvim smutnim vremenima glavu počinju dizati i sve ostale, ništa manje opasne i štetne snage destrukcije, svi psi rata koji izrone iz jazbina čim namirišu krv i osete da mogu lako da šićare.

Sve to smo pomno pratili u listu, borili se kako smo znali i mogli, zajedno sa vojnim vrhom, pogotovo kad je bila u pitanju odbrana sudbinskih interesa zemlje, zaštita ustavnog poretka, legitimnost prava i obaveza JNA, zaštita njenih jedinica i svakog njenog pripadnika. Prozivali smo vođe agresivnih jugomrzaca, naročito Tuđmana i Aliju Izetbegovića, bili na udaru najagresivnijih snaga destrukcije, koje su otvoreno pretile Redakciji, meni i mojoj porodici, a u toku ratnih operacija hapsili, zatvarali, maltretirali naše novinare službeno upućene na službene, novinarske zadatke.

Tako su 3. maja 1992, u Sarajevu, u po zlu upamćenoj Dobrovoljačkoj ulici, uhapsili majora i kapetana prve klase, novinare „Narodne armije“, koji su tu bili na zadatku, razoružali ih, maltretirali i ponižavali. Majora Miladina Petrovića, osim što su ga razoružali i ponizili, još su i krvnički pretukli.

O tome sam odmah obavestio međunarodno rukovodstvo novinara i od njih zahtevao hitnu intervenciju, što je zaista brzo i usledilo, ali je za majora Petrovića, nažalost, bilo prekasno – od teških povreda koje je zadobio ubrzo je preminuo, a za njegovu smrt su direktno odgovorni Alija Izetbegović lično i njegove krvožedne zelene beretke.

U vreme ratnih sukoba, inače, imali smo po tri dopisnika u Sloveniji i Hrvatskoj, od kojih je jedan bio u Vukovaru, i položaje su, uglavnom, poslednji napuštali novinari „Narodne armije“, pri čemu je, istina, bilo i preletanja dopisnika na drugu, neprijateljsku stranu. Primera radi, među takvima su bila i dva kapetana prve klase – dopisnici iz Sarajeva i Zagreba.

Iz kasarni u Ljubljani, u Varaždinu i Vukovaru, sa položaja na prilazima Dubrovniku, Splitu, Cavtatu i Šibeniku, „Narodna armija“ se sa svojih stranica, javno i oštro oglašavala u odbrani legitimiteta i zaštite života jedinica i pojedinaca, naročito vojnika koji su tamo upućeni od domovine – da je brane, što su oni odlučno i hrabro i činili, ginući bez posustajanja i jauka, danonoćno.

Knjige za pamćenje

U bogatoj biografiji novinara i izdavača Iva Matovića stoji da je bio i glavni i odgovorni urednik biblioteke „Legende“, „Dečjih novina“ iz Gornjeg Milanovca, gde je objavio čak 63 knjige o istaknutim revolucionarima, naučnim radnicima (Pupin, Tesla, Ruđer Bošković, Milutin Milanković…) i znamenitim srpskim vojskovođama iz prošlih ratova ( Radomir Putnik, Živojin Mišić, Petar Bojović, Stepa Stepanović…). I za tu ediciju je dobio visoka literarna i društvena priznanja. A kao penzioner, godinama je uređivao i list „Borac“, glasilo SUBNOR-a Srbije.

Sutra – Predsmrtna ispovest pukovnika Iva Matovića (13): Odlazim tužan u neki bolji život