B. Simonović
Milisav Matović pokazuje zrništa na rešetkama na prozoru rodne kuće u Piperima

Matovićima iz Pipera, porodici Iva Matovića, i okupatori, prvo Italijani pa poslije Nemci, i četnici, bili su posebno kivni jer su i Ivov otac Radoje i stric Milisav bili u Narodnooslobodilačkoj vojsci od prvog dana, a najstarija sestra Mileva poznata skojevka.

– Uoči rata i sloma bivše Jugoslavije i otac i stric su bili pozvani u rezervu – kazivao je Ivo Matović. – Otac u Bar, a stric u Nikšić. Nakon kapitulacije i jedan i drugi su se vratili kući s puškama, jer je to bila direktiva Komunističke partije, s tim što je ocu bilo mnogo teže jer se od Bara preko Rumije i Rijeke Crnojevića, sve peške i uglavnom noću, valjalo neopaženo domoći Pipera.

Svi preživeli pakao rata

Posle su se pridružili ustanicima, a mi smo se snalazili i zlopatili kao, uglavnom, i svi u ratu. Srećom, svi smo ipak preživeli taj pakao, a otac se iz rata vratio kao ratni vojni invalid – bio je teško ranjen već u prvim borbama sa četnicima Pavla Đurišića u Vasojevićima.

A naklonost moje kuće, prvenstveno moga oca i strica prema komunističkim idejama počela je, izgleda, još daleke 1921. godine, kada se u Piperima pojavio doktor Vukašin Marković, poznati crnogorski revolucionar, rodom sa Stijene Piperske…

Ovaj, po svemu nesvakidašnji piperski sin, rođen 1874. godine, u želji da se školuje, zaputio se kod nekih rođaka u onda dalekoj Jagodini da uči gimnaziju. Već posle dve godine, međutim, morao je da prekine školovanje, jer mu od kuće nisu mogli da obezbede pomoć. Odlučio je onda da se po svaku cenu prebaci u Rusiju pa je pod nikada razjašnjenim okolnostima uspeo da se kao ložač ukrca na brod kojim je u Rusiju putovao crnogorski knjaz Nikola Petrović.

Naravno, čim se domogao Rusije, bacio je ložačku lopatu, iskrcao se i zaturio trag u ruskim prostranstvima, dotle da njegova porodica pune dve godine nije znala ništa o njemu, sve dok jednog dana nije stiglo njegovo pismo iz Harkova.

Nastavio je školovanje. Po jednima, u Harkovu je završio Donsku bogosloviju, po drugima studirao medicinu, po trećima veterinu… Kako god da je bilo, u burnoj biografiji Vukašina Markovića, uz čije ime stalno slovi atribut „doktor“, od svega je, izgleda, najvažniji podatak da je on u Rusiji početkom 20. veka (po prilici 1901. ili 1903. godine) postao član Ruske socijaldemokratske radničke partije i da se aktivno uključio u prvu Rusku revoluciju 1905. godine. Zbog toga će obijati pragove ruskih carskih apsana, ali se i kaliti u velikog revolucionara koji će, kao zreo čovek i bliski prijatelj, saradnik i saborac Vladimira Iljiča Lenjina, do punog izražaja doći u Oktobarskoj revoluciji.

Trn u oku vlasti

Doktor Vukašin Marković je, pored ostalog, bio osnivač jugoslovenske komunističke grupe u Ruskoj komunističkoj partiji i prvi glavni urednik lista „Revolucija“, glasila jugoslovenskih komunista u Moskvi.

– U Crnu Goru je – kaže Ivo Matović – došao 1921. godine sa željom da i na ovim prostorima proširi plamen komunističkih ideja, da stvori sovjetsku Crnu Goru. Naravno, odmah je postao trn u oku vlasti i morao da se povuče u strogu ilegalu.

Snažnu podršku je, međutim, našao među mladima, prvenstveno u rodnim Piperima, zbog čega su Pipere ubrzo prozvali Mala Moskva.

– Među pristalicama dr Vukašina Markovića bili su i moji stric Milisav i otac Radoje. Dok je Marković jedne noći u našoj kući držao sastanak, žandarmi su opkolili kuću i pokušali da ga uhapse. Došlo je i do pucnjave, i danas se na rešetkama na prozoru poznaju zrništa. I Vukašin i svi učesnici sastanka, pa i moj otac, ipak su uspeli da se izvuku i razbeže. Uhapšeni su samo moji ded i baba i stric Milisav, koji je bio nešto bolestan i nije mogao da beži pa su se svi kasnije branili da je doktor Marković zbog njega došao u kuću, kao lekar a ne kao revolucionar. To je izgleda upalilo pa su ih ubrzo pustili…

Kad je, nedugo potom, dr Vukašin Marković ipak uhapšen, uz pomoć komunista je uspeo da pobegne iz zatvora i da se preko Austrije vrati u Rusiju. Tu se 1930. godine, dosledno tumačeći i sledeći Lenjinove ideje i braneći istinu o Oktobarskoj revoluciji, u nekoj raspravi otvoreno sukobio sa Josifom Visarionovičem Staljinom i, dakako, završio u zloglasnom Gulagu, u kojem je proveo punih deset godina. Umro je pod nikad do kraja razjašnjenim okolnostima, po jednima 1940, po drugima 1943. u Kujbiševu, po trećima iste te godine, ali u nekom sanatorijumu na Uralu.

Marković o sebi

– Moja porodica je proletarijat celoga svijeta – kazao je u nekoj prilici dr Vukašin Marković. – Nemam ni kašike ni mačke. Moja nacionalnost je čovečanstvo. Govorim francuski, engleski, nemački, italijanski, bugarski. Po profesiji predavač, agitator, doktor medicine, lekar-veterine, dobio obrazovanje u Rusiji. U vojnoj službi osam godina, učestvovao u mnogim bitkama. U Ruskoj komunističkoj partiji od samog početka. Ranije aktivnosti u Rusiji, na Balkanu, u Evropi, Aziji i Americi. Podvrgavan represalijama mnogo puta u toku 25 godina. U Crvenoj armiji bio i učestvovao na raznim frontovima: Istočnom, Jugoistočnom, Južnom, Severnom, Zapadnom, Jugozapadnom…

Ujak Ivana Milutinovića

Manje je poznato da je Ivan Milutinović, jedan od najpoznatijih crnogorskih i jugoslovenskih revolucionara i komunističkih perjanica iz predratnog i ratnog perioda, sestrić dr Vukašina Markovića, sin njegove sestre Stefe. Narodni heroj, jedan od najbližih i najpouzdanijih saradnika Josipa Broza Tita, tragično je stradao u osvit slobode pri pokušaju da se u oktobru 1944. godine iz Pančeva prebaci u tek oslobođeni Beograd. Teretni brodić kojim je putovao naletio je na podvodnu minu i Milutinović je završio u talasima Dunava.

SUTRA: Predsmrtna ispovest pukovnika Iva Matovića (3): Sirotinja me zajmila u vojsku