Ultramaratonac i humanitarac iz Loznice Aleksandar Kikanović ponovo je u humanitarne svrhe izložio sebe ogromnim naporima i pokazao da jaka volja, vera i motiv mogu da budu jači od svakog umora i drugih teškoća. On je završio još jedan humanitarni maraton, ovoga puta od Loznice do Hilandara i iza sebe ostavio 918 kiometara srpskih, severnomakedonskih i grčkih puteva.
Na put je krenuo na Ilindan i posle 26 dana stigao na Hilandar, na drugi veliki praznik Uspenje Presvete Bogorodice, baš onako kako je i želeo. Na cilju je umor nestao, a srce i duša su ispunjeni radošću i srećom, kaže on posle završenog maratona.
– Nije bilo lako. Leto je i normalno je da bude toplo, ali nisam očekivao baš takvu vrelinu kakva me pratila ovoga puta. Kretao sam pre šestu jutru ne bi li tako što manje trčao kad upeče. Jeste bilo manjih povreda, žuljeva, problema sa noktima, ali kada čovek ima motiv i zna zašto nešto radi sve to se zaboravi. Blagoslov Hilandara i cilj koji sam imao ispred sebe bili su jači od bilo kakvog fizičkog umora, ili problema. Mnogo mi je bitnije ako sam bar malo pomogao u prikupljanju sredstava za besplatne dečje letnje kampove, kao i za dodatne potrebe u Hilandarskom selu u Sijarinskoj Banji kojim upravlja Dobrotvorno-obrazovno udruženje Svetog Manastira Hilandara Teofil 1198. Zbog toga sam trčao ovoga puta – kaže Kikanović.
Kada on priča deluje da je trčati po 40 kilometara iz dana u dan lako, ali je to sve samo nije lako. On je iza sebe u poslednjih nekoliko godina ostavio više od šest hiljada kilometara trčeći humanitarne maratone, najčešće radi lečenja dece. Najduži je bio od Loznice do granice sa Rusijom u doba korone kada je prevalio oko dve hiljade kilometara, trčao je i do Jašija, Sofije, Ostroga, po raznim deonicama u Srbiji, a sada drugi put do Hilandara.
– Što sam želeo učinio sam, trčanjem pomagao gde sam i koliko mogao, vreme je da se sada posvetim sebi. Verujem da j e ovo bio moj poslednji maraton na ovako dugačkoj relaciji, dosta je bilo. Naravno, ne znači da neću pomagati gde god i kad god budem mogao. Volim to da činim, da usrećim druge, a posebnu decu kada im je potrebna pomoć. Verujem da bi nam bilo svima mnogo bolje kada bi svako pomagao onima kojima je potrebno, koliko i kako može, da budemo tu jedni za druge, da budemo ljudi – rekao je Lozničanin koji je učinio toliko toga za druge, uvek spreman da pomogne.
