Svaki naš dolazak u Gruziju, u njen glavni grad Tbilisi, donosio je celoj ekipi promenu. Već u restoranu hotela Iverija, gde smo obično odsedali, nailazili smo na sasvim različitu hranu, na šašlike, velike količine salate, bogate začine i gruzijska vina. Popularno je bilo belo vino cinandali i crno odaleši, za koje su nam rekli da ga je i Staljin obožavao, zabeležio je Minja Subota u knjizi “Muzičke priče iz naše bolje prošlosti: Putevi i prijatelji”.
Titu zlatni spomenik
– A kada je u pitanju Staljin koji je bio Gruzin, sedamdesetih godina kada je on u SSSR bio praktično “ukinut” kao ličnost, u Tbilisiju su se ipak mogle naći njegove slike u izlozima nekih prodavnica, a na jednoj državnoj zgradi u centru grada ostavljen je veliki reljef sa njegovim likom. Interesantan događaj imali smo moj brat Saša i ja vozeći se taksijem kroz centar Tbilisija – seća se Minja Subota vožnje kroz glavni grad Gruzije te 1973. godine.
– Taksista, jedan stariji Gruzin, saznavši da smo iz tadašnje Jugoslavije, mnogo se obradovao: “Vi imate Tita. Vi ste srećni. Podignite mu spomenik od zlata, zaslužio je.”
Odgovorili smo mu da ima vremena. A on će: “Ne, sada, da ga vidi!”
I tako, sednete u Tbilisiju u hotel, pijete crno vino koje je Staljin obožavao i slušate nežnu pesmu “Suliko”, koju je on voleo. A onda se setite onih koje on nije “voleo”, koji su pevali rusku narodnu pesmu: “Ej, uhnjem!”
Ali, evo iznenađenja! Saopšte nam da ćemo na kraju našeg gostovanja u Tbilisiju nastupiti u Gori, Staljinovom rodnom mestu. Uzbudljivo, zar ne?
Predviđeno je bilo da toga dana ujutro autobusom dođemo u Gori, budemo preko dana, održimo koncert i vratimo se u Tbilisi. Tako je i bilo.
U Gori smo stigli po sunčanom danu i parkirali se u samom centru ovog malog mesta, preko puta Obkoma (Oblasni komitet) partije. Bili smo iznenađeni kada smo ispred zdanja ugledali ogroman bronzani spomenik Staljinu. Znači, drug Djugašvili je tu gde je i bio.
Građani uzeli eksponate
– Odmah preko puta nalazilo se monumentalno zdanje obloženo belim kamenom, za koje su nam rekli da je muzej posvećen Staljinu. Nedaleko od njega stajalo je neko čudno zdanje, otprilike “kuća u kući”, i saznali smo da je to Staljinova rodna kuća. Znači, tu malu seosku kućicu prekrili su još jednom kućom da ne pokisne.
Interesantno, ali danas, kada malo bolje razmislim, ko zna kako to zdanje izgleda posmatrano iz špijunskog satelita.
Dakle, dragi Amerikanci, nije lansirna rampa već Staljinova rodna kuća. I onda smo ušli u muzej. Kad tamo samo Staljinova posmrtna maska i nekoliko fotografija. Prazan muzej. Pitali smo dežurnog gde su eksponati, a on nam je odgovorio: “Odneli su ih”.
– Pa ko ih je odneo – upitali smo.
“Građani” – odgovorili su.
– A zašto su ih odneli – bilo je sledeće naše pitanje.
“Da ih neko drugi ne bi odneo” – odgovorio nam je dežurni, naravno misleći na sovjetsku vlast.
I šta sada? Znači, trebalo je da idemo od kuće do kuće kroz Gori da bismo videli muzejske eksponate. Fantastično.
Izašli smo iz muzeja i otišli do velikog spomenika Staljinu ispred Obkoma partije da se fotografišemo, jer, nikad se ne zna, možda i njega negde odnesu?
Narodna poezija
– I dok pišem ove redove setio sam se šta je u vezi sa sličnim događajima u svojoj autobiografiji napisao Mihail Gorbačov: “Kada su građani Kijeva sa trga ispred univerziteta skinuli veliki spomenik Staljinu i na njegovo postolje stavili spomenik velikog ukrajinskog pesnika Tarasa Ševčenka, na postamentu su osvanuli sledeći stihovi:
“Hej, momci nevaljali,
Malo ste se zaigrali.
Na gruzijsko dupe
Mene nasadili.”
Naravno da ovo nisu stihovi velikog pesnika Tarasa Ševčenka, već deo narodnog stvaralaštva. Ne znam kako decenijama posle izgleda Gori, Staljinovo rodno mesto, i da li se tu nešto izmenilo. Što se tiče Staljina, njegovog lika i dela, izgleda da su se strasti smirile. Tužni su samo oni čiji se najbliži nikada nisu vratili iz Sibira, zaključuje Subota priču o rodnom mestu Josifa Visarioniča Staljina.
Dedica sa brkovima
Kada smo prolazili trgom pored velikog spomenika Lenjinu, moj brat i ja smo tasksisti pokazali i rekli na ruskom: “To je vaš Djadka (dedica).”
On nas je pogledao i rekao: “Njet, u naševo djadki usi (ne, naš djadka ima brkove)” – misleći, naravno, na Staljina.
