EPA
Kineski državljani beže iz kineske ambasade u Beogradu

Minja Subota, naš poznati kompozitor, TV autor i pisac, zapisao je godine 2005. i priču o vađenju bombe koja je, kao i mnoge druge na raznim lokacijama, u polurazrušenim zgradama, i šest godina posle bombardovanja, „dremala“ u Kineskoj ambasadi u Beogradu. Neeksplodiranih bombi bilo je pored Kalemegdana, Titovog groba i još nekih lokacija, a, kako kaže, kao da su postale turistička atrakcija našeg glavnog grada.

Glava u torbi, dokazi sakupljeni

– Mi, Beograđani, samo smo nagađali gde bi bombe mogle da budu, pomalo strahovali, pa onda i zaboravili na njih. Ako već nisu eksplodirale neka ih. Svako čudo za tri dana. Ali, zahvaljujući donacijama onih koji su nas bombardovali, došlo je i vreme da počne vađenje tih neeksplodiranih bombi i raketa.

Stigla je na red i neeksplodirana bomba u Kineskoj ambasadi. Posle dugih i pažljivih iskopavanja i prekopavanja, specijalizovane ekipe naših stručnjaka uspešno su izvadile neeksplodiranu bombu. Godinama je plašila stanovnike ovog kraja na Novom Beogradu, i evo, najzad, izronila je na svetlost dana – napisao je Minja.

Deaktiviranju i vađenju bombe prisustvovao je i Čeda Janić, dugogodišnji direktor Muzeja jugoslovenskog vazduhoplovstva u Beogradu. Bio je jedan od naših najvećih stručnjaka za vazduhoplovstvo i najzaslužniji što imamo jedan od deset najznačajnijih civilnih muzeja vazduhoplovstva u svetu. Nažalost, Čeda Janić nas je rano napustio.

Kao naučnik, opravdano je tvrdio da, ako nemamo materijalne dokaze o bombardovanju, i takozvanoj „intervenciji“ Zapada, nikoga nećemo moći da optužimo za učinjena dela.

Čeda Janić je u toku bombardovanja u kamionetu, sa dvojicom kolega iz Muzeja, prešao gotovo 5.000 kilometara i prikupio, uz pomoć naroda i vojske, mnogo toga što je palo sa neba, zakačilo se za drveće ili je oboreno. Glava je bila u torbi, ali nauka i dokazi su bili na prvom mestu.

I zahvaljujući tome, sada Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva ima najveću zbirku na svetu najsavremenijih bombi, krstarećih raketa, bespilotnih letelica… A tu su i letelice sa pilotima, to jest avioni! Među njima je „biser“ u Muzeju onaj „nevidljivi“, zajedno sa torbom i šlemom pilota koji ih je ostavio, bežeći preko njiva u susret helikopteru, koji je došao da ga „pokupi“.

„Jezdili“ s tovarom

Što se tiče „nevidljivog“ aviona, Čeda je sa svojom ekipom prikupio najveći deo, jer, kako se prepričava, mnoge delove su prodali Romi na pijaci u Šapcu… Tako da ni Rusi nisu morali mnogo da se trude da dođu do delova ove preskupe supertajanstvene letelice, jer je bilo dovoljno obići lokalne pijace. To nema nigde! Amerikanci su potrošili ogroman novac da naprave „nevidljivog“, Srbi su ga videli i oborili, a Rusima je bilo dovoljno da dođu na pijacu u Šabac i jeftino kupe skupu tehnologiju.

Naši stručnjaci su uspešno iskopali bombu. Odvrnuli su joj upaljače, stavili ih u jednu plastičnu kesu i uručili Čedi, a bombu su podigli na viljuškar. „Čedo, izvoli, vozi je u Muzej, jer mi nemamo para za transport“. I šta sad?

Čeda je zamolio Bracu Petkovića, direktora i vlasnika Muzeja automobila u Beogradu da mu pomogne kako zna, jer ima bombu na viljuškaru, i treba mu transport. Začuđeni Braca seo je u svoj stari pežo, izvukao prikolicu, zakačio je za pežo i krenuo po bombu i Čedu.

– Ne brini ništa, upaljači su odvrnuti i evo ih u ovoj plastičnoj kesi – rekao mu je Čeda.

I tako su dva hrabra prijatelja, obojica direktori muzeja, sa bombom od koje je godinama strepeo Novi Beograd sa okolinom, „jezdili“ u pravcu Muzeja, da bi tamo priložili još jedan naučni dokaz o našoj burnoj prošlosti.

Zaprepašćeni policajac

Kod Fontane ih je zaustavio saobraćajni policajac i rutinskom kontrolom saobraćajnih isprava ustanovio da je Petkoviću istekla registracija pre mesec dana. Policajac nije ni sanjao da voze bombu. Braca se, zbunjen (jer ima nekoliko registrovanih automobila), izvinio, rekavši da je prevideo, da stvarno nije znao i da nije namerno. Nije vredelo.

– Gospodine, šta to vozite u prikolici? – bilo je sledeće pitanje. Nemajući kud, Braca kroz zube promrmlja: – Bombu!

– Šta ste rekli, bombu! Čovek se prenerazio! Pogleda – stvarno bomba.

– Odakle vam bomba? – zapita. Odgovoriše da je iz kineske ambasade. Policajac nije mogao da dođe sebi.

Čeda mu je stručno objasnio da su upaljači skinuti i da su u plastičnoj kesi, pokazavši da bi ga umirio. Objasnio mu je ko su njih dvojica i da ništa ne brine, odneće oni bombu u Muzej.

U međuvremenu, okupili su se penzioneri koji su u blizini igrali šah. Policajac je sve to zapanjeno gledao, a Čeda Janić je počeo stručno da im objašnjava karakteristike bombe. Čak im je pokazao i pločicu na kojoj je datum iz 1991. godine, do kada je bomba trebalo da bude upotrebljena.

– I eto – kazao im je Čeda – bacili su na nas bombu kojoj je istekao rok! To je rekao da bi umirio policajca.

Ko zna kako bi se to završilo da patrolnim kolima nije naišao Lala, policajac koji je dobar Bracin prijatelj. Zaustavio se i upitao Bracu šta se to događa?

Objasnili su mu istorijski značaj bombe kao eksponata i naučnog dokaza i slično, na šta, takođe zaprepašćeni Lala pokuša da sredi nastalu situaciju.

Lalin kolega, i dalje zaprepašćen i zatečen situacijom i slučajem o kojem ni na Policijskoj akademiji nije učio, i dalje insistira na poštovanju zakona i propisa. Lala ga u jednom trenutku zamoli da sa strane malo porazgovaraju.

Posle minut-dva su se vratili, dali Braci saobraćajnu dozvolu i rekli: – Vas dvojica, zajedno sa ovom bombom, odmah nestanite, ali pod jednim uslovom – nikada nas niste videli!

Nadnica za strah

Čeda i Braca su zahvalili policajcima, pozdravili sa penzionerima, a onda odjurili, vukući bombu, u Muzej jugoslovenskog vazduhoplovstva“, da našoj istorijskoj zaostavštini dodaju još jedan eksponat. A bomba je danas tamo, bez obzira na to što joj je istekao rok upotrebe. Posle ovog stvarnog događaja, legendarni film „Nadnica za strah“ gubi na svojoj dramatičnosti, koja je i bila najveći kvalitet ovog remek-dela svetske kinematografije.

Sutra – Priče iz bolje prošlosti (6): Dok svira radio