Crtež: I. Dragić
Ilustracija: I. Dragić

Dimitrije Golemović, etnomuzikolog i kompozitor, koji pored naučnog rada piše i romane i priče, kaže za „Vesti“ da svako ko piše za decu „mora da, u stvari, uđe u njihove, male, dečje glavice“. Priče je najpre izmišljao, a kasnije ih sabrao u knjigu „Tijani za laku noć“.

Pobediti dosadu

Na livadi, na periferiji grada, ostavljeni da tu prožive svoje poslednje dane, sticajem okolnosti koje samo život može da „udesi“, zajedno su se našli Magarac i Konj. Danima su pasli travu na istom mestu i pili vodu iz istog korita, a onda su ležali tamo gde im je bilo najudobnije, ali ipak nedaleko jedan od drugoga. Budući da ih niko nije međusobno upoznao, oni nisu razgovarali, tako da je obojicu, kako je prolazilo vreme, počela da muči dosada. Da je pobede, iako su to žarko želeli, nije im pomoglo ni to što je priroda koja ih je okruživala „pričala“ najrazličitije priče, pa čak ni neke neobične stvari koje su videli, na primer dečaka koji je pre neki dan preleteo iznad njih mašući krilima, ili devojčicu s crvenim kišobranom koju je vetar odneo „nebu pod oblake“…

Slučaj je hteo da jednog jutra, dok su obojica spavala, neki detlić u potrazi za hranom započne da dubi rupu u jednom drvetu.

Njegovo kuckanje obe životinje pokušale su da zanemare, sve misleći da će ubrzo prestati, međutim, detlić je nastavljao da kucka sve jače i jače.

„I, a!“, na svom jeziku Magarac mu je doviknuo da prestane.

„Prrrrrrrrrrr! Prrrestani“, zarzao je i Konj.

Međutim, detlić je nastavio sa svojom „muzikom“.

„Prestani“, povikaše obe životinje, ovog puta skoro istovremeno. Onda se nasmejaše, videvši jedna drugu onako poluprobuđenu i razbarušenu.

„Baš bi nam godilo jedno dobro kupanje“, reče Magarac. „I češljanje“, dopuni ga Konj. Obojica se opet nasmejaše, ali brzo prestadoše jer se setiše da ih niko nije zvanično upoznao.

„Ja sam Magarac“! „A ja Konj“, predstaviše se jedan drugom, a onda se opet zakikotaše, jer samo neko ko je slep to ne bi mogao da vidi.

„Šta radite ovde?“, upita Konj.

„Verovatno isto što i Vi“ – odgovori Magarac: „Uživam u penzionerskim danima!“

„Kako ste to lepo sročili“, reče Konj: „A ja sam mislio da sam ovde ostavljen da lipšem.“

Sećanje na trke

„Sve zavisi od toga kako se na šta gleda“, reče Magarac. U odnosu na način na koji sam nekada živeo, sad mi je neuporedivo

bolje. Tačno je da mi je pomalo dosadno, ali sve je bolje nego kad se radi od ujutru do uveče. A hrana? Ako se neko setio da mi nešto udeli, onda je to bilo malo starog i buđavog sena, a ovakvu travu“, pokaza Magarac oko sebe, „mogao sam samo da sanjam.“

„Baš tužno. Kod mene je bilo sasvim drugačije. Kao mladog trenirali su me da učestvujem u trkama. Jeo sam samo najsočniju

travu, a kad bih pobedio u trci, džokej mi je, tako se zvao čovek koji me je jahao, davao da pojedem kockicu šećera.“

„Kockica šećera? Šta je to?“

„Bela kockica divnog ukusa! Na svetu joj ništa nije ni nalik…“

„To nikada nisam jeo“, kao za sebe će Magarac, a Konj nastavi: „Ipak, od svega najlepše su bile trke. Trčali smo u velikom krugu. Svuda oko nas je bila publika koja nas je bodrila. Takmičio sam se godinama i bezbroj puta sam pobedio. Kako sam samo uživao, ne možeš ni da zamisliš.“ Sa svojim sagovornikom sa „Vi“, a da nije ni primetio, prešao je na „ti“, kao da je u pitanju neki njegov stari drug.

„Ne mogu… nažalost. Ja sam se uvek trudio da se sklanjam od ljudi, jer kad bi me neko od njih video, najčešće bi me gađao

kamenom, ili bi me udario prvim šta mu je došlo pod ruku. Kako ljudi znaju da budu različiti“, Magarac reče zamišljeno. „Sad mi

je jasno zašto žališ za prošlim vremenima. I ja bih žalio da sam nekada tako lepo živeo, nego“, na pamet mu pade nešto što bi možda moglo da unese makar tračak svetla u ovu njihovu svakodnevnu čamotinju, „hteo bih nešto da te zamolim.“

„Da me zamoliš? Hajde, samo napred“, Konj će.

„Možeš li da mi pokažeš kako si se trkao? “

„Kako to misliš – da ti pokažem?“ Pa ovde nema trkališta.

Tu je samo jedna poljana i ništa više. Nema staze.“

„Hajde da je napravimo, a ono što ne uspemo, pa… zamislićemo. Važi?“

„Je l’ ti to hoćeš sa mnom da se trkaš? Sa mnom?“, začuđeno će Konj.

Vesela publika

– Mene godinama niko nije pobedio, pa ni ti nemaš nikakve šanse – reče Konj Magarcu. Dok je to govorio, Konju pade na pamet ona stara mudra izreka da se u ovakve poduhvate ne treba upuštati, jer uspehom u njima ništa ne dobijaš, ali zato neuspehom gubiš sve. Sve, a šta je to sve?, pomislio je. Pa ja više nemam ništa, pa tako ne mogu ništa ni da izgubim. „U redu“, reče. „Hajde da se zabavimo“.

Sledećih nekoliko dana Konj i Magarac pripremali su stazu za trku. Čistili su je od kojekakvog korova, a travu koja je bila nepokošena, utabali su svojim kopitima da bi po njoj lakše trčali.

Nekom starom košuljom koju su zakačili na granu drveta obeležiše mesto gde trka počinje, odnosno gde se završava.

„Tako“, reče Konj. „To bi bilo to… samo da dovedemo publiku“, žar zbog predstojećeg takmičenja u njemu sve se više rasplamsavao.

„Publiku? Ljude?“

„Ma kakve ljude, šta će nam oni? Biće tu dosta zainteresovanih životinja. Zar nisi primetio kako nas posmatraju već nekoliko dana?“

„A, one!“, Magarac će. „Guske, patke, kokoške i poneki petao. Baš mi je i to neka publika.“

„Bolje išta, nego ništa. Videćeš kako je lepo kad ima publike, da gleda i da za tebe navija.“

„Dobro, ti to sigurno bolje znaš od mene. Nego, kakva su pravila trke?“

Prosta pravila

– Pravila su jednostavna. Trka počinje na određeni znak, obično pucanj iz pištolja, ali pošto ne želimo da uplašimo našu publiku, a i nemamo pištolj, naći ćemo neku zamenu. Videću da li nam u tome može pomoći detlić, da svojim kljunom otkuca početak. Inače, trka traje dok se ne optrči određen broj krugova, a pobednik je onaj koji prvi stigne na cilj – objasni Konj.

– I to je sve – upita Magarac.

– Sve. Prosto k’o pasulj – zaključi Magarac.

Sutra – Priče za laku noć (4): Uživanje u životu