D. Nikolić
Utočišče našao u društvu: Dragan Stefanović sa Slobodanom Stojanovićem

Naši novinari svakodnevno se suočavaju sa različitim vrstama informacija i priča koje prenose svojim čitaocima, ali najteže padnu one o ljudskim sudbinama koje se urezuju ne samo u pamet, nego i dušu.

Jedna od takvih je i životni usud Dragana Stefanovića (46) iz Međureča nadomak Jagodine sa kojim smo se nedavno susreli povodom donacije od 100 dolara, koju mu je iz Australije poslao naš čitalac Milenko Arčaba iz Sidneja.

Tom prilikom, saznali smo da Dragan, ratni invalid, živi od invalidske penzije od samo 110 evra koju mu plaća firma Žitomlin u kojoj je radio kao pekar i da na obe noge ima otvorene rane. Samo mu za sanitetski materijal mesečno treba 75 evra, pa ne ostane gotovo ništa da preživi mesec. Srećom, naučio je sam da se previja, pa bar tu uslugu ne plaća. Povređen je, kaže, u Vinkovcima dok je sa bratom blizancem Zoranom služio vojni rok.

– Pucalo se svakodnevno, a mi smo bili zarobljeni u kasarni. Danima sam trpeo bolove, jer sam dobio bruh od nošenja sanduka s municijom. Kada mi je metak ili geler okrznuo desnu potkolenicu, hitno su me transporterom odvezli u Brčko, pa vozom do Vojne bolnice u Sarajevu. Lekar videvši da sam u uniformi, ljutito mi je rekao da ću da ga zapamtim. Bio sam van sebe od bolova. Njegove reči sam razumeo tek kasnije – počinje Dragan svoju priču.

Kada se oporavio od operacije bruha i saniranja rane na nozi, on je nekako uspeo da dođe do Srbije. Zaposlio se kao pekar u jagodinskom Žitomlinu. Desetak meseci sve je bilo u redu. Međutim, dok je jedne noći radio u pekari, desna noga je počela da mu otiče i da crveni. Otišao je u jagodinsku bolnicu, odakle su ga hitno prebacili za Beograd. Najpre na Urgentni, pa na Klinički centar.

– Lekar mi je rekao da bih umro da nisam došao za 24 sata, jer mi se otkačio tromb. Razbili su ga i rekli mi da ništa ne mogu da poprave, jer sam zakasnio za bilo kakvu novu operaciju. To su mi rekli gde god sam se lečio. A lečio sam se u Ćupriji, Kragujevcu, čak i na četiri klinike u Holandiji 1996. godine.

Sanirali su mi otvorene rane, jer je gangrena već nastala, i stavljali mi elastične bandaže. Tri puta su hteli da mi odseku obe noge. Iako leva noga nije bila oštećena, i na njoj mi je stradala svaka vena. Pretpostavljam da je lekar koji me je operisao nešto namerno uradio pogrešno. Pošto na zemlji za mene nema leka, pomoć tražim jedino od Boga – veli Dragan koji je umoran od obijanja bolničkih pragova.

Bolovi i svakodnevni strah da ne dođe do infekcije, koja bi uzrokovala hiruršku intervenciju, nisu jedini problemi sa kojima se susreće naš sagovornik. Pošto od invalidske penzije ne može da iznajmi dom, Milenko Arčaba, rodom iz Hrvatske, koji živi u Sidneju sa suprugom Radmilom i dva sina, dao mu je na korišćenje kuću u naselju Železnički most u Jagodini. Plaćao je samo potrošenu struju. Ali, pošto nije mogao da kupi ogrev, njegov prijatelj Slobodan Stojanović sažalio se i primio ga u svoj stan da prezimi.

– Nisam više mogao da gledam kako se muči. Njemu je potreban topao i čist dom. Pošto živim sam, primio sam ga u svoj stan. Svakog dana gledam sa kakvim bolovima se suočava. Mnogo mi je teško kada gledam kako se sam previja. Žao mi je i što nema novac za osnovne potrebe – kaže Slobodan i dodaje da mu pomaže koliko može.

Kasno da se ispravi nepravda

Zemljak Milenko Arčaba iz Sidneja, koji mu je dao kuću na korišćenje, nedavno mu je poslao 100 dolara. Voleo bih, kaže, da i drugi slede njegov primer i pomognu Draganu koliko mogu.

– Da su me posle ranjavanja prebacili na VMA, sudbina bi mi bila potpuno drugačija. Takođe, da je imao ko da me posavetuje da tužim državu, odnosno Vojsku Jugoslavije i da sam dobio vojnu invalidninu, živeo bih mnogo bolje. Odgovornost je trebalo da snosi Vojska Jugoslavije, a ne Žitomlin. Sada je kasno da se ispravi ta nepravda – zaključuje Dragan pomirljivo.

Svi pomogli koliko su mogli

Po povratku s ratišta Dragan je neko vreme živeo u selu Međureču sa majkom Anđom i ocem Živoradom. U početku su davali „šakom i kapom“ da bi se lečio, ali su osiromašili, jer su se bavili isključivo poljoprivredom. Otišao je od njih, jer nije hteo da im bude na teretu. Njegov rođeni brat Zoran sa porodicom živi u Sloveniji.

Ukoliko neko od naših čitalaca želi da pomogne ovom nesrećnom čoveku, može stupiti sa njim u kontakt putem telefona na broj: +381 63 522 664 i dogovoriti se oko načina dostave pomoći. Naravno, na usluzi je, kao i uvek Redakcija „Vesti“.

POZIV DONATORIMA:
Ako želite da se uključite u neku od akcija HUMANITARNOG MOSTA, javite se na mejl adresu: hmost@frvesti.com. Dobićete adresu i broj telefona porodice kojoj želite da pomognete i dogovoriti se sa njima o načinu dostave donacije. Informacije možete da dobijete i od novinara HUMANITARNOG MOSTA na: +381 11 31 93 771 i +381 11 31 90 924.