Prijatelji ostaju drage osobe i onda kad ih život udalji i razdvoji; zajednička prošlost i uspomene ih dozivaju i vezuju nekom nevidljivom sponom. Kad sećanja počnu da naviru, a nostalgija ne miruje, rađa se želja da se drage osobe, sa kojima se nekada delilo dobro i zlo, ponovo pronađu.
U svetu tehnologije sve je mnogo lakše, jer uz moderne društvene mreže koje su zamenile nekadašnji Crveni krst i novinske oglase, kao i televizijske emisije, stiže se lakše do dragih osoba.
Godinama sam tražila dve prijateljice, dve koleginice sa fakulteta, a i one mene. Kad su u pitanju muškarci, sa njima nema prepreka dok je sa ženama komplikovanije, jer one udajom preuzimaju muževljevo prezime. Pokušala sam na razne načine da ih nađem i to godinama. Nije mi pošlo za rukom.
Društvene mreže su koliko korisne toliko i opasne. Treba umeti i znati šta se hoće i to sa izuzetno jakom dozom opreza. Ali ako se koriste za dobrobit bližnjeg mogu da spoje pokidane niti.
Onda sam sasvim slučajno, ako može slučajem da se nazove, naišla na grupu na fejsbuku “Pokidane veze – tražite školske prijatelje ili druge osobe”. Pročitala sam kako funkcioniše grupa i koja su načela iste i sa interesovanjem i znatiželjom sam počela da je pratim. Shvatila sam da je poprilično efikasna, jer su se mnogi pronašli; skoro stidljivo i sa puno nepouzdanja, ali nošena jakom nadom, napisala sam svoju prvu objavu: tražim koleginicu sa Filološkog fakulteta u Beogradu, Vilmu Nikolić, rodom iz Pirota. Počele su da mi stižu poruke u inboks i za nepuna 2 sata moj telefon je zazvonio. Sa druge strane žice bio je dragi glas moje prijateljice, koji sam zadnji put čula pre 40 godina.
Pošto sam videla da je pretraga urodila plodom, poželela sam da nađem još jednu koleginicu, takođe, sa Filološkog fakulteta, Natašu Vukmirović, no imala sam manje informacija, ali je sreća bila moj saveznik, jer sam imala Natašinu fotografiju. Objavila sam post i posle 10 minuta jedna gospođa je napisala da je Nataša njena drugarica. Ubrzo su se javile u inboks još dve gospođe. Nisam mogla da verujem da takvom brzinom mogu da funkcionišu društvene mreže.
Sutradan sam već imala Natašin broj. Opet radost, uzbuđenje, ubrzano lupanje srca, radost i sreća, što čujem glas koji nisam čula 4 decenije.
Želim da se ovim putem javno zahvalim gospođi Indiri Kovačević koja je administrator grupe “Pokidane veze” i svim divnim ljudima koji su izdvojili svoje vreme, uložili trud i imali veliku empatiju prema meni, izašli mi u susret, pomagali u pretrazi i radovali se mojoj radosti zajedno sa mnom. Zaključak je da na društvenim mrežama ima divnih ljudi i da još uvek u njima leži altruizam, iako živimo u otuđenom vremenu.
