Šta ima lepše nego kad se u gradiću Erble, koji inače prate epitet “grad cveća i proleća”, održi predstava u slavu proleća, po mnogima najlepšeg godišnjeg doba.
To veselje osmislila je Beograđanka Tanja Kecojević, glumica i od 1992. godine žiteljka Francuske, a mesto zbivanja je njeno malo pozorište (35 mesta), koje je osnovala 2006. godine sa suprugom Aleksandrom Geprotom.
Gradić Erble na Seni, od Pariza udaljen 17 kilometara, naseljava 30.000 izuzetno dobronamernih i miroljubivih meštana. Još od davnih vremena, kada im je nadomak ruke sagrađen zamak Aramis, iz literature i filmova poznat po četiri musketara, Erble ugošćuje najviše Parižane, kojima je do šetnje uz reku, čistog vazduha, obogaćivanja pogleda, opuštanja, gde su veličanstveni slikari impresionisti voleli ovaj krajolik i u nasleđe ostavili oslikana polja lepote.
Naša Tanja mnogo voli Erble, a mesto življena obogatila je svojim Teatrom anđela u kome nudi programe raznovrsnih sadržaja protkane muzikom, poezijom, igrom. Evo, proleće je pokucalo na vrata, zakoračilo u Tanjin svet, pa mu ona, usaglašena sa društvancem, glašno doviknula:
– Dobrodošlo!
Kristijan Degorne je Tanjin drugar, poetsko-muzički saputnik. Odavno se pročulo da je plod njihove saradnje sjajan provod, zato meštani i vole da se odazovu pozivu, smeste se u malecko, intimno pozorište i ne samo da u predstavi uživaju već je posle predstave, uz čašice i sitne zalogaje, obavezna razmena mišljenja o svemu viđenom, što se često pretvori u provod sličan novogodišnjem dočeku. Tanja i Kristijan – majstori svog zanata, udruživanja i uveseljavanja ljudi.
– Kako smo na plakatu najavili, tema skupa je čar proleća. Kristijan je kompozitor i gitarista, doveo je pevača Benoara i jednu Brazilku jer voli južnoamerički melos i portugalski jezik, a njoj se pridružile drugarice, pevaju kao slavuji, pa su pomalo kreirale i brazilski karneval. Kristijan je davno bio u Jugoslaviji, od tada prati sve što se s nama dešava, voli naš narod i našu muziku, od mene za njega samo pohvale – u dahu izgovara Tanja.
Svima je jasno da su dvogodišnje mere zbog korone takoreći izludele sve stanovnike naše planete, a posebno su izmučile i žitelje Erblea.
– Teško nam je svima palo kroz šta smo prolazili. Izluđivale su nas pretnje i sanitarne mere. Sad se na to nadovezao rat, koji sve nas boli. U glavi odzvanja: “Mir, mir, mir…” i upravo sam zbog toga na uzvišeno i centralno mesto na sceni postavila veliku sliku belog goluba. Mir, mir, toliko nam je svima potreban, a bojim se da nam ne izmakne, ne mogu da prihvatim da će se produžiti ovo aktuelno preteće stanje. Čovek zasuzi kad vidi nepregledne zbegove nevinih izbeglica. Daj Bože da se svi oni vrate u svoje domove – brižno razrađuje Tanja uzdajući se u svoj optimizam.
Iako je program bio vedar i prolećno lepršav i završen gromkom pesmom i aplauzom, ipak se od realnosti nije moglo pobeći.
– Barbarine pesme, potom Boris Vijan, bio je veliki protivnik rata…nizali smo poznate šansone i osećali se kao da smo na Monmatru. A vidi se, naslućuje se da ljude brine raspirivanje ratnog stanja, svi su protivnici zategnutih odnosa, svi potreseni, a to su nekako nemušto provlačilo kroz pesme koje smo izvodili ili, tačnije, bežali smo od loših misli. Svi moji posetioci u sebi nose dobrotu i ljudskost, a takvi su i svi moji sugrađani – opisuje Tanja protok dvočasovnog programa.
Dodaje i da je mnogo zabrinuta.
– Francuska održava komunikaciju s ruskom diplomatijom, predsednik Makron razgovara s Putinom. Istina, ovde dobijamo jednostranu propagandu, ljudi prihvataju ono što čuju i vide na ekranima, a evidentno je da će embargo i sankcije koštati čitavu planetu – zaključuje Tanja.
Glumi, režira, peva, pleše
– Moji roditelji su se upoznali u Dubrovniku, generacija su koja je stvarala Jugoslaviju. Ja sam rodom i odrastanjem Beograđanka, u Sarajevu sam studirala na Akademiji scenskih umetnosti. Od 1992. godine sam Francuskoj, živim u dinamičnom Erbleu koji je sve lepši i stalno se obnavlja ili gradi. Tu sam osnovala mesto za druženje, Teatar anđela. Ovde se radi uprkos koroni, ovde sarađuju desnica i levica, svi smo zajedno s ciljem da nam grad bude što lepši i za život ugodniji. U nadaleko poznatom zamku Aramis sada je jako dobra klinika. Opština je dobra, fini ljudi. A o Parizu mogu reći da je lep, ali to više nije onaj Pariz – Tanjin je monolog.
Ona je svestrana umetnica, glumica, režiser, scenograf, kostimograf, pesnik, peva i pleše… Diplomirala je i na Pariskom univerzitetu (režija).
– Često se vraćam romantičnoj prošlosti, a posle predstave “iza scene” pravim zabavu. Dala sam sebi zadatak da se gledaoci razonode, odmore, nasmeju i odu kući pevajući.
Musketar bez mača
– U radu mi mnogo pomaže Martin Fulon, zadužena je za saradnju s mesnim raznim udruženjima. Kako je rođena u ovom gradiću, nekad poznatom po poljoprivredi i farmama, prošla je kroz sve promene koje su se dešavale i jasno je da je svi poznaju i ona svakoga. I Toma mi pomaže, ne znam mu prezime, neće da se eksponira, neće ni da se fotografiše. Tako voli. On briljantno svira frulu, pa mi obogati program. Naravno da mi i suprug Aleksandar pomaže, ali ne dozvoljava ni da ga spomenem, samo mi kaže: ” Bori se kao musketari!” Onda se borim bez mača i dobro mi ide – finalizuje Tanja.
