Youtube/Hoosier Tim's Travel Videos
Padova, grad Spomenkinih snova

Ljubav dvoje mladih koja je tako iznenada planula u Podgorici u paklu rata i okupacije nije splasnula ni kada je Spomenkin otac Božidar dospeo u zatvor i završio u koncentracionom logoru. Ona je znala da njen dragi Đani nije za to kriv, da on nije fašista već humanista koji se bez svoje volje i želje našao u ratnom vrtlogu i samo misli kako da se ne ogreši i kako da se čistih ruku i obraza izvuče iz tog krvavog kola i živ i zdrav vrati u svoje Dolomite, konačno, kako sa sobom da povede i svoju dragu.

Zakletva očima

Zlobnici su, naravno, kako to samo oni umeju, i na čednu ljubav Spomenke Tomović sa mladim italijanskim oficirom – lekarom, gledali svojim zlobnim očima, vozdigli je i protumačili kao najcrnji oblik izdaje i saradnje sa okupatorom, a prave posledice će stići kasnije, posebno posle septembra 1943. godine kada je Italija kapitulirala i kada je i doktor Đani de Vido morao napustiti Podgoricu i barem privremeno se odrekne svoje ljubavi.

Otišao je, siguran da će i zlo rata kao i svako zlo jednom minuti i da će njegova ljubav tada procvetati. Dvoje mladih su se očima, jer reči su tu gluve i prazne, zakleli da ih nikad i ništa sem smrti neće i ne može rastaviti. Otišao je i za uspomenu odneo sjaj suza i tamu straha i brige u njenim očima, a njoj su za sećanje i utehu ostala toplina i sigurnost njegovog pogleda, priča o, činilo joj se, njoj nedostižno dalekoj Padovi, čak i ako jednog dana oružje zaćuti i rat mine, ako prođu strahote i užasi smrti i pogibija.

U pogromima i razaranjima Podgorice sa zemljom je sravnjena i lepa vila Božidara Tomovića, a on i njegova porodica su pukim slučajem izbegli najgore i nisu podelili sudbinu tolikih drugih podgoričkih porodica koje su stradale i zatrte od savezničkih bombi…

Spomenka Tomović od jeseni 1943. godine, odnosno od kapitulacije Italije pa do kraja Drugog svetskog rata i zadugo posle rata nije imala nikakvih kontakata sa Đovanijem de Vidom. Od bolnog rastanka u Podgorici u septembru 1943. nije pojma imala ni da li je preživeo rat, niti je znala neku adresu na koju bi se mogla obratiti da to proveri i raspita se, a da se i ne govori o tome da je on mogao doznati nešto o njoj nakon zloslutnih vesti o strašnim razaranjima Podgorice i desetkovanju nedužnog stanovništva u akcijama savezničke avijacije, koje su usledile nakon kapitulacije Italije. Uz sve to, i odnosi Italije i Jugoslavije su dugo posle rata bili zategnuti do zveckanja oružjem i sporo normalizovani.

Pomoć kolege

A onda se, kao u najboljim romantičnim storijama, sve desilo nenadano i slučajno, kako to valjda samo život i neka viša sila, sudbina ume da izrežira i udesi:

– Jedan doktor iz Beograda – seća se Spomenkina sestra Olga – Lola – zvao se Nikola Babac, koji je rat preživeo u nekom od koncentracionih logora u Nemačkoj, vraćajući se posle oslobođenja iz zarobljeništva, nekako je stigao u Italiju, do Padove, gde se, po prilici, iz nekih razloga zadržao neko vreme. Ne znam više kako, ali on se tu jednog dana našao u nekom društvu lekara u kojem je bio i Đani.

– Kad je čuo da je Babac Jugosloven, Đani mu je ispričao da je za vreme rata bio u Crnoj Gori, u Podgorici, i da je tamo upoznao i zavoleo jednu lepu devojku, ali da o njoj više ništa ne zna, ni je li preživela rat, ni, ako jeste, gde se sada nalazi, jer su svi pokušaji da to dozna bili uzaludni pošto je Podgorica razorena do temelja i mnogo stanovništva je izginulo ili se razbežalo. Kazao mu je da se ta devojka zvala Spomenka Tomović i dao mu svoju adresu s molbom da je nekako preda Spomenki ako bi kojim slučajem uspeo da je nađe, a svakako da mu javi ako bilo šta dozna o njoj ili ako sretne nekoga ko poznaje nju ili njenu familiju, ko nešto zna o njihovoj sudbini.

– Doktor Babac se iz Padove posle prebacio u Jugoslaviju, stigao nekako u Beograd i život krenuo dalje. Ne znam, zaboravila sam koliko je potom prošlo vremena, možda i cela godina, tek dr Babac je u nekoj prilici ispričao društvu priču o svojoj zarobljeničkoj golgoti i kako je pri povratku u Padovi sreo i upoznao jednog kolegu doktora, Italijana, koji je za vreme rata bio u Podgorici i tu upoznao i verio neku devojku o kojoj od tada više ništa ne zna. Spomenuo je i Spomenkino ime i prezime.

– U tom društvu se našla jedna gospođa – nažalost, više se ne mogu setiti ni njenog imena – koja je poznavala moju majku. Ona je doktoru Bapcu odmah kazala da bi to mogla biti ćerka njene prijateljice, učiteljice Slavke Tomović, koja sada živi u Beogradu. Babac joj je dao Đanijevu adresu, ali je po prilici, ne čekajući proveru, istog časa javio Đaniju da je, izgleda, našao njegovu veliku ljubav…

Naravno, i Spomenka je, čim je saznala adresu, napisala pismo svom dragom, i tako je uspostavljena veza, podignut most koji više nikakva sila nije mogla porušiti.

Razrušena Podgorica

Agonija i neizvesnost će potom potrajati još više od godinu dana. Podgorica će u međuvremenu preživeti strahote bombardovanja kakve nije doživeo nijedan grad u Evropi. Eskadrile savezničkih, američkih i engleskih bombardera će, pod izgovorom da bombarduju tvrdo nemačko uporište, više od osamdeset puta nad Podgoricom ispratiti svoje smrtonosno breme bombi i od grada na ušću Ribnice u Moraču ostaće samo krš, prah i pepeo.

Hroničari su zapisali da su oslobodioci Podgorice, kad su 19. decembra 1944. godine ušli u ovaj namučeni grad, zatekli „na nogama“ samo tri građevine – drevnu crkvu Sveti Đorđe pod Goricom, pred rat sagrađenu moćnu zgradu gimnazije nedaleko od nje na levoj obali Morače i staru Sahat-kulu u srcu stare Podgorice.