wikipedia.org
Josip Broz Tito

Iako je sve do obznanjivanja Rezolucije Informbiroa 28. juna 1948. sukob sa Staljinom držan u tajnosti i sve se odvijalo iza dobro zatvorenih vrata, u najužim i najpoverljivijim krugovima, Udba, svemoćna i sveznajuća jugoslovenska služba državne bezbednosti, već je od prvih znakova pogoršanja odnosa sa Sovjetskim Savezom počela budno da prati ponašanje ljudi, osluškuje šta narod, obični ljudi kažu, ko i kako, u kakvom tonu pominje Ruse, pominje Staljina, a ko Tita…

Pažnja je posebno usredsređena na ponašanje „reakcije“, kako su tada imenovani gubitnici u minulom ratu. Naročito su na oku držani oni koji su imali radio-aparate. Kako je radio u to vreme bio retkost, luksuz, komšije i prijatelji su se okupljali, pogotovu u večernjim satima, da zajednički odslušaju vesti i kakve zanimljive emisije, a iz mraka, ispod prozora je bilo mnogo onih koji su javljali „gde treba“, ko se s kim sastaje, ko se u kojoj kući okuplja, a jednako je bilo opasno slušati i Moskvu i Vašington, jer u tom trenutku još nije bilo jasno na koju će stranu prevagnuti – da li će Tito zaista Staljinu reći „ne“ ili će u poslednjem trenutku sagnuti glavu i njegovom se „privoleti carstvu“.

Hapšenja i čistke

U toj atmosferi zloslutnog iščekivanja i straha živelo se mesecima, od početka aprila do kraja juna 1948, kada je obznanjen sadržaj Rezolucije Informbiroa, ali se strepelo i od odgovora Centralnog komiteta KPJ na tu Rezoluciju.

Strah, zebnja i nedoumica su, ipak, kulminirali kad su počele da kruže vesti o prvim hapšenjima i čistkama, kad se saznalo da su se iza brave našli i neki istaknuti partijski, državni i vojni rukovodioci, ratni komandanti i čelnici, do juče slavljeni i veličani kao heroji Revolucije.

Ta premučna atmosfera straha i neizvesnosti, zlosluća i beznađa, ispunjavala je tog zlog proleća i dom Slavke Tomović, tada 53-godiše prevremeno penzionisane učiteljice, udovice Božidara Tomovića, predratnog sudije Apelacionog suda u Podgorici, koji je na samom kraju rata, bez suda i suđenja, likvidiran kao „narodni neprijatelj“. Ona je sa troje stasale dece, ćerkama 26-godišnjom Spomenkom i 17-godišnjom Olgom Lolom i sinom Vladetom, koji je tada imao 21 godinu, živela u nekadašnjoj Venizelosovoj ulici broj 12 u Beogradu (posle rata je dobila ime po velikom američkom komičaru Čarliju Čaplinu).

Stanovali su u jednoj sobi velikog stana Spomenkine nekada veoma imućne prijateljice, u koji su revolucionari posle oslobođenja Beograda uselili još dve porodice. Vlasnici su ostavili samo tu jednu sobu i nešto nameštaja, a ona je potom ustupila i tu smestila svoje prijatelje Tomoviće. Četvoro odrasle čeljadi u sobi punoj nameštaja!

Sustanari, porodice koje su pre njih tu silom useljene, nisu Tomovićima priredile dobrodošlicu, a pakost se posebno rasplamsala kad su doznali da je to familija „opasnog narodnog neprijatelja“. Čak su im uskratili i pravo da koriste jedino, zajedničko kupatilo u stanu!

Luda samovolja

Na njihovu sreću, našla se jedna porodica u istom ulazu koja je Tomovićima omogućila da koriste njihovo kupatilo, što je, naravno, bio veliki rizik i opasnost za te plemenite i dobrodušne ljude. Kod Tomovića su ipak ostali nelagoda i strah da bi se i zbog preglasno izgovorene reči mogli naći na ulici. Zato su na prstima i ulazili i izlazili, govorili tek koliko se mora i uglavnom šapatom.

Deca bi za svojim obavezama po zori otišla iz stana, koje u školu, koje na fakultet. Najstarija Spomenka je uz studije prava pokušavala nešto i da radi, jer se od majčine zlehude penzijice nije moglo preživeti, ali se za njom stalno vuklo prokletstvo da je ćerka narodnog neprijatelja, koje joj je zatvaralo sva vrata i iznova budilo očaj i beznađe.

Zlosretna majka Slavka, kad god bi se Spomenka vratila kući i kazala da je nisu primili ili da su je opet otpustili zato što je ćerka Božidara Tomovića, kad god bi se koje od ostalo dvoje dece požalilo da je doživelo kakvu sličnu uvredu ili neprijatnost, samo je smireno ponavljala: strpite se, strpljen – spasen, i ovo će jednom proći kao što prolazi i sve drugo u životu, i zlo i dobro; danas je nama teško, a lako može doći vreme da bude teško i onima koji sad sve čine da nama bude teško – ničije nije zadovek; vaš otac je bio častan čovek, ali je imao nesreću da se u pogrešnom trenutku nađe na pogrešnom mestu, da se nađe na meti nerazumnih i plitkoumnih ljudi, slepih poslušnika i bespogovornih izvršilaca nečije sulude samovolje, onih koji prvo pucaju, a onda pitaju za krivice i grehove…

Što vidiš – ne vidiš

Slavka Tomović se i tog zlovaktnog proleća 1948. svim silama trudila da ostane po strani, da se ni na koji način ne ispoljava i ne meša u sve to što se oko nje zbiva i plete jer je jasno razabrala i predosetila da se nešto neizvesno i zlonosno sprema, da nadolazi neka nova opasnost, troglava aždaja kojoj se na svaki način treba skloniti s puta i ako je ikako moguće zaći u zavetrinu i nevid. I decu je uporno učila i vaspitavala da je u ovakvim vrtložnim, slomovratnim i nesigurnim vremenima najpametnije da ne vide što vide i da ne čuju što čuju, da je svaka sila za vremena i da joj se najpametnije skrajnuti s puta.

Uzdignuta čela

To što su joj zatvarana sva vrata Spomenku je kuražilo i čeličilo, budilo u njoj inat da istraje, jer je bila sigurna da je to velika laž i nepravda, da će to jednom neminovno neko uvideti i priznati. I zato nije posustajala, uporno je, bez zazora i snebivanja, kucala na sva vrata u potrazi za poslom i uhlebljenjem. Ulazila je tiho i smerno, a kad bi joj kazali da za nju nema posla, ili je, ako bi je za kratko i primili da radi, otpuštali kao „nepodobnu“ čim bi se obznanilo ko je i čija je, izlazila je uzdignuta čela, ostavljajući otvorena vrata i prkosno ističući svu lepotu i stasitost.