Pucanj iz Moskve

ANTENTAT POSLUŽIO ZA VELIKU ČISTKU: Svečana sahrana Sergeja Kirova u Moskvi

Popodne, 1. decembra 1934. Sergej Mironovič Kirov zatražio je da mu se iz garaže pošalje automobil da bi ga odvezao u Smoljni, glavnu partijsku zgradu u Lenjingradu u kojoj je bio i njegov kabinet. Do posla je obično išao pešice, ali se posle upozorenja Borisova, šefa svog obezbeđenja, osećao sigurnijim u vozilu. U Smoljni je stigao oko 16.30 da pripremi neki govor. Do trećeg sprata, na kojem mu je bio kabinet, ispratila su ga četiri agenta NKVD i Borisov, proveren i odan čovek. Na stepeništu svakog sprata obično je stajao naoružan stražar. Tog popodneva ih nije bilo. Pred kabinetom Kirova je takođe dežurao stražar. Ni njega nije bilo. Pratioci su takođe otišli i dvojica ljudi su nastavili sami do vrata. Borisov, koji je bio Kirovljeva senka, ovoga puta je malo zaostao da bi napravio sendviče za šefa, koji je nastavio sam dugačkim hodnikom. Kada je Kirov stigao do kabineta Mihaila Čudova, drugog sekretara Partije, dobio je metak u potiljak. Srušio se bez reči. Nikolajev ga je čekao sakriven u muškom toaletu. Nije imao nikakvih problem da uđe u Smoljni, jer je malo pre ubistva podneo zahtev, i glatko dobio propusnicu za najvažniju zgradu u Lenjingradu.

Sudbina svedoka
Jedini svedok bio je električar, koji je kasnije izjavio da je na Nikolajeva bacio šrafciger, a da je atentator pokušao da se ubije. Sledeći svedoci bili su Borisov, koji je dotrčao kada je čuo pucanj, i nekoliko funkcionera koji su bili na sastanku u sali za konferencije. Prvi je izleteo Tihonov, jedan od načelnika Oblasnog komiteta. On je na zemlji ugledao Kirova ali i Nikolajeva, a Čudov je naredio: "Ne prilazite. Ne dirajte ništa. Sve može biti važno za istragu", i odmah javio Staljinu šta se zbilo. Staljin je odmah izdao Čudovu naređenje da se svi sastanci odlože i da se zgrada Smoljnog okruži jedinicama NKVD, i dodao da sačekaju dalja naređenja. Anton Antonov – Ovsejenko u knjizi "Staljin, portret tiranina" opisuje kako je vest o ubistvu Kirova primljena u Moskvi: "Oko šest sati posle podne, Aleksandar Poskrebišev, Staljinov lični sekretar, izdiktirao tekst službenog saopštenja Centralnog komiteta: – U Lenjingradu je 1. decembra pao od izdajničke ruke neprijatelja radničke klase, istaknuti vođa naše partije… Saopštenje je završavao pozivom narodu: "Iskorenimo jednom za svagda neprijatelje radničke klase!" Istraga još nije bila počela, telo ubijenog još se nije ohladilo, a Centralni komitet već je znao ko je pucao, gde i zašto. I, kako valja odgovoriti na nasrtaj neprijatelja. U Moskvi, Nikolaj Ježov, načelnik industrijskog odseka CK, a istovremeno i član Kontrolne komisije CK (resor mu je bila kontrola rada NKVD), u vreme atentata neuobičajeno dugo je sedeo u Staljinovom kabinetu. Na vest o ubistvu u Smoljnom on se odmah pokrenuo i izdao nalog svom pomoćniku da izvrši pripreme za hitan put u Lenjingrad. Niko se nije pitao zašto je Nikolajev ležao na podu pored Kirova kada nije bio povređen. Navodno, hteo je da izvrši samoubistvo, ali je promašio sopstvenu glavu…

Nikita Hruščov

Staljin je već sutradan stigao u Lenjingrad i lično preuzeo odgovornost za istragu. Još dan pre atentata na Kirova "naoružao" se ovlašćenjima koje omogućavaju da se svima koji su upleteni u zločine protiv države sudi i presuđuje po kratkom postupku, pred specijalnim sudom. Prisustvo Staljina i Jagode, šefa NKVD, ozbiljno je zastrašilo svedoke, mada su neki bili dovoljno hrabri da primete da su stražari koji su stalno stajali pred kabinetom Kirova, tog dan bili misteriozno odsutni. Ostali svedoci su još misterioznije nastradali. Nesrećni Borisov je dan posle atentata poginuo, navodno tako što je pao iz kamiona u pokretu, dok se vozio sa grupom agenata NKVD. Nikolajevog prijatelja-provokatora neko je ustrelio, a žena Borisova iznenada je primljena u sanatorijum za umobolne. Prema otkrićima Aleksandra Orlova, bivšeg sovjetskog diplomate i šefa kontraobveštajne službe, Zaporožec je neposredno pre atentata smatrao da je neophodno da se lično uveri da je Nikolajev sposoban da izvrši nalog. Upoznao se sa njim, predstavljajući se kao prijatelj provokatora. Na osnovu "neobaveznog" razgovora Zaporožac je stekao povoljan utisak, ali se i otkrio Nikolajevu. To će se pokazati kao nepromišljen čin koji je umalo upropastio zaveru.
Kada je Staljin posle atentata naredio Zaporožcu da njegovi agenti nekako iscede priznanje od Nikolajeva da je to učinio na podsticaj Zinovjeva, Kameneva i drugih bivših lidera "leve opozicije", ubica se nije dao. Želeći da stekne naklonost Vođe, Zaporožec je odlučio da lično sasluša atentatora. Ali, Nikolajev ga je odmah prepoznao, shvatio da mu je sve namešteno i javno rekao da iza svega stoji NKVD. Ni pretnje Zaporožca, ni to što je Staljin lično prisustvovao isleđivanju Nikolajeva, koga su agenti pretukli gotovo do smrti, nisu pomogli da se atentator saglasi da optuži stare boljševike. Zato nije mogao da bude izveden pred specijalni sud na kome se sudilo za "dela protiv države". Staljin je pobesneo.

Lov na veštice
 

Genrih Jagoda

Za Staljinovo učešće u atentatu na Kirova i dan-danas se pronalaze dokazi, i to uglavnom iz činjenice da je upravo on jedini od svega izvukao korist. Ovo ubistvo dalo je Staljinu dugo očekivani povod da se obračuna sa svim političkim protivnicima, bivšim i aktuelnim, i istovremeno utera strah u kosti svima koji bi se usudili da ga kritikuju. Telo Kirova je odmah preneseno diktatorovim vozom u Moskvu, na svečanu državnu sahranu. Staljin se bacio na kovčeg i poljubio telo svog mrtvog druga. To je bilo dovoljno medijima da uvuku javnost u pravu orgiju žalosti koja je imala cilj da pripremi "lov na veštice", a potom opravda talas hapšenja i ozloglašenih suđenja koji su usledili. Isprva, pošto se na Nikolajeva nije moglo osloniti da će odigrati svoju ulogu na suđenju, objavljeno je da je on radio po nalogu "belogardejaca", pristalica carizma, ali su Staljin i Jagoda nastavili da rade na tome da se zavera vrati na očekivanu stazu. Neke mlade pristalice Zinovjeva, sa kojima se Nikolajev ranije slučajno upoznao, dovedeni su pred sud. Osuđeni su na osnovu prilično mršavih "dokaza" kao inspiratori, i pogubljeni. Potom je Zinovjeva, Kamenova i ostale bivše lidere leve i desne opozicije lično isleđivao Jagoda, da bi tako "pripremljeni" bili izvedeni pred vojni sud 15. januara 1935. godine. Nikakav dokaz, pa ni posredni, nije mogao da se nađe da su oni imali ikakve veze sa ubistvom Kirova, ali su se Zinovljev i Kamenov na kraju pristali da preuzmu "političku i moralnu odgovornost" za ovaj atentat. Velika čistka je počela.