Vrag će ga znati zašto je to Sremska Mitrovica zaslužila da mimo Moskve, Brisela, Vašingtona, Pariza, Londona i Ohaja baš u njoj, Pe-Pe-Ve objavi vaskolikom srpstvu da Beograd (za sada) ne namerava da prekida odnose sa Rusijom. Šuškalo se nešto, valjda, ali Vladimir Vladimirovič u Kremlju može posle Mitrovice, za sada, da odahne dušom.
Ovo sve povodom i u vezi s Ukrajinom. Tamo je na našu svojtu, evroatlantsku braću i pobratime, ukrajinske naciste, unijate, katolike, džihadiste, Ameriku, EU… udario Vladimir Grozni, ali, evo, Pe-Pe-Ve (skraćenica od: Prvi Pa Veličanstveni ) reče ovako: “Znam kakvim će Srbija pritiscima biti izložena” (od evroatlantske svojte), ali udariti na Rusa nećemo. Za sada.”
Zna PPV da će nas naši prijatelji, braća i pobratimi, Veliki Opsenar u Vašingtonu i Lepa Keti u Briselu, bacati na muke, prebijati i noge i ruke i vaditi naše oči čarne, ali – jok. Nema prekida odnosa sa Rusijom i tako će da bude sve dok nam Svojta ne zapreti da će nam uskratiti pristupne fondove i ukinuti nadu u carstvo bez alternative.
Baš nam se ne da. Ne može nesretnom Srbinu da svane čak ni mali datum a da mu se ne smrkne neki Veliki Vladimir. I kud će bas sada da nam i on udari na svojtu.
Ali, za svaki slučaj, Pe-Pe-Ve još pripreti i onima u Srbiji koji “priželjkuju rat”, odnosno “ukrajinski scenario” u Srbiji. E, tu se, već, osećam direktno pogođenim. Takav sam! Priželjkujem i prizivam ukrajinski scenario. I bogami, sve mi se čini da ga nazirem na horizontu. Samo što je to malo drugačiji scenario od onoga koga ima u vidu Prvi Pa Veličanstveni.
Moj ukrajinski scenario o kome sanjam zamišlja slobodu Srbije od ideje novog EU fašizma koji se, kao što smo lepo gledali u Kijevu, ljubio i grlio sa čečenskim džihadistima, ukrajinskim neonacistima i potomcima Hitlerovih kolaboracionsta koji su u Drugom svetskom ratu, sa pancerima, Fon Paulusa tutnjali prema Moskvi. Njegov ukrajinski scenario je miljama daleko od mog. Koliko vidim, njegov ukrajinski scenario u Srbiji je Majdan u Beogradu, na kome će Lepa Keti, u zagrljaju Čede Klička, plesati evroatlantski valcer, a uz muziku Velikog Opsenara iz Vašingtona.
I ako već mora da budem okupiran, nemam ni najmanju dilemu. Između okupacije koja mi suspenduje slobode izbora (EU nema alternativu) i obećava bugarski, rumunski, grčki, portugalski itd. scenario – minus Kosovo i alternative svemu tome, biram bolji san: želim i sanjam da Vladimir Vladimirovič, bar na jedan dan, osvane na mom Krimu; pa da me, recimo, ratosilja i Briselskog sporazuma i njegovih potpisnika… Spreman sam da mu za to na stotinu godina ustupim Sevastopolj na onom Bačevićevom kanalu od Dunava do Soluna.
I sve mi se nekako čini da mi želja nije samo pusti san. Njihova obožavana Amerika i njena kućna pomoćnica Evropska unija gube geostratešku bitku za bitkom. Izgubili su Gruziju, pokupili čaure i podvili rep. Isprašeni su u Siriji. Ne mogu ništa u Iranu. U Ukrajini su, evo, baš onako “demokratski”, snajperima, kamenjem i amero-nemačkim plaćenikom, Kličkom, zbacili Janukoviča, a dobili Vladimira Vladimirovića. Od neofašista u Briselu pučisti su koliko prekjuče dobili još i obećanje od petnaestak milijardi evra, a izgubili Krim, pola Ukrajine. Ostatak im sledi…
Pa, ipak, ne znači da se moj san već ostvaruje; da sam rat dobio, a oni izgubili. Ima nade i za njih. Jesu uzgubili Gruziju, Siriju, Krim i pola Ukrajine, ali nisu Srbiju. Srbija im i dalje stoji kao balkanska monolitna stena na braniku Amerike i njene kućne pomoćnice Evropske unije. Jeste se Monolitna stena za sada malo ukrila, malo se migolji, pritajila se, još se ne oglašava, još ne aplaudira, nije još, zbog Južnog toka valjda, potegla Rusiji crveni karton. Što ne znači da neće; čim je Pe-Pe-Ve rekao da neće.
Računajte na nas.
