Joj, puste sreće praseće kad domaćin za Božić umesto tebe izvuče za uši drugog nesrećnika s kojim za svog kratkog života deliš obor… Život je mio, pa makar i u brlogu bio, zato svim garniturama u Srbiji uspeva da vladaju nama kao idealnim materijalom za klanje o prigodnim prilikama.
Sa glavama zabodenim u splačine teško da se može videti dalje od ograde obora. Ispran mozak pamti od Božića do Božića, od Vaskrsa do Vaskrsa, dok čeka tužnu lutriju u organizaciji domaćina.
A u toj lutriji dobitnik je onaj koga ne izvuku.
Zamislite beslovesno stvorenje koje gleda takozvani politički marketing odakle ga bombarduju obećanjima: Tadić obećava novi početak, Dinkić posao i pare, Dačić poštenje i Marksa, Vučić nema šta ne obećava – od čarobne šeikove lampe do letećeg ćilima od milijardi i milijardi dolara. Sve ono što su i dosad obećali, pa masno slagali.
Što bi rekao kolega: sve to gledam samo da mi bude lepo kad isključim televizor.
Naša srpska lutrija povremeno bude i vanredna, kao na primer ona što nam sledi sledeće nedelje. Na izbornom mestu kutija, a u kutiji jedan veliki šipak, da ga ravnopravno podelimo, ko Dačić i Tači prežvakanog Nobela. U kutiji sve naši stari znanci, bivši i budući usrećitelji, politički tragikomičari, individue sa neviđenom moći transformacije, a bez iole obraza.
Verovali ili ne, ali će opet neki narod da se nacrta pred biračkom komisijom, sav ustreptao, sa listićem u ruci i sumanutom nadom u bolju budućnost. Toliko puta prevareni, a opet volšebno ubeđeni da će njihov glas biti onaj jezičak na vagi koji otvara nove horizonte.
Komšiju koji skakuće kao ozlojeđeni jarčić kad god mu dirneš u naprednjake bezobrazno upitah:
– A šta ćeš kad gospodar Vučić posle izbora napravi vladu sa Čedom?
– Onda više nikad neću da glasam za Vučića!
Tad će, rek’o, biti dockan… Mada je, brat bratu, i sada.
Eto, baš uoči 8. marta, Dana žena, pojavio se oglas na internetu: čovek traži služavku, seks-robinju i sekretaricu (tri u jedan) za stan, hranu i nešto manje od 200 evra mesečno. Ali, ne bilo kakvu! Robinja mora da bude zgodna, pametna, da govori engleski kao da se tamo rodila, da kompjuterom vlada ko "singericom" i još svašta…
Nema kod baje labavo, da se dokažeš, sestro, da pošteno zaradiš tih 200 evrića, malo li je na ovu glad!
Takav, ili sličan narod, traže i ovi naši foteljaši: da bude fin, kulturan, pametan, da se natrti kad god se njima nadigne i da ne priča mnogo. Doduše, stan i hranu ne garantuju, za razliku od gorepomenutog galantnog gospodina iz oglasa.
Zagarantovan je jedino komforan obor, splačine jednom dnevno i poštena organizacija božićne i uskršnje lutrije. Pa da opet jedan ode pod nož, a drugi da se sve lupaju nogama u dupe od sreće što nisu izvučeni za uši.
Eh, gde su ona srećna vremena Brozovih ćoravih kutija, kad zatandrče pogrešna kuglica. Tad je bar bilo nekog izbora: da podržiš komunističku demokratiju, ili da se sunčaš na Golom otoku. I dok tucaš kamen da čekaš vreme kad komunizma više neće biti, da te ta nada drži u životu.
Nama su nade razbili prvo Sloba, pa onda petooktobarci, sad svak sa svakim može, izmešalo se to ko u kanti sa splačinama: zahvatiš Čedu, a ono Ugljanin, brkneš po Vuku, a u kutlači Vučić. Džaba glasaš, moj Srbine…
Kad god čujem svinjče kako skiči dok ga vuku za uši, ja se, bog me ubio ako znam zašto, setim našeg nesretnog birača.
Do viđenja, do sledeće lutrije.
