Z. Marjanović
U šali kaže da je sto puta upao u čabar: Mirko Kovčić

Dok je na Zlatiboru Kovčića zanat bačvara neće otići u čabar, poručuje Mirko Kovčić, najstariji majstor za pravljenje buradi u Srbiji. Prema prezimenu devedesetogodišnjeg Mirka Kovčića iz sela Rožanstvo na Zlatiboru reklo bi se da su njegovi preci bili kovači, ali nije tako.

Svi Kovčići, otkada se zna, bili su bačvari, odnosno majstori za pravljenje od drveta svega što je potrebno za mužu krava i ovaca, donošenje i čuvanje vode, buradi za rakiju i vino, raznih vrsta čabrova za čuvanje kajmaka i sira, a bili su majstori i za izradu šarfolja, posebno izrađene drvene kade za kupanje i čeljadi i starijih u porodici.

– Danas je lako, skoro svaka kuća ima i toplu i hladnu vodu, kadu za kupanje, sve posude potrebne za kuću mogu da se kupe za nekoliko minuta. Nekada nije bilo tako. Svaka kuća na Zlatiboru imala je bar po jednog majstora za pravljenje kravljača u kojima se muzlo mleko, zatim raznih vrsta kačica i čabrova za sakupljanje i čuvanje sira i kajmaka… Buce u kojima je moglo da stane oko 20 litara koristilo se za donošenje vode sa izvora i kladenaca udaljenih i po nekoliko kilometara. Buce se nosilo ili na konju ili na ramenu i to su radile mahom žene. Sve smo mi to pravili sami jer smo bili primorani da se nalazimo. To je bilo vreme kada smo od prirode morali da pozajmljujemo samo ono što se moralo kako bismo stvarali bilo kakve uslove u ovim našim, tada bespućima. A valjalo je zaraditi i štogod novca za preživljavanje i školovanje dece – kaže za „Vesti“ Milan Kovčić, najstariji nazovimo ga pintor, mada mu ovaj izraz nije po volji.

Za razliku od drugih majstora koji su pomrli, ili odavno zabatalili zanat izrade buradi i svega ostalog od drveta, u domaćinstvu Milana Kovčića zanat je već odavno preuzeo, ali pod budnim okom oca, Mirkov sin Milisav.

– Nastavljam porodičnu tradiciju, ali uglavnom sam se, prema potrebama i interesovanju kupaca, specijalizovao za izradu buradi za rakiju i vino, i to se isplati. Dobro sam savladao zanat, ali i dalje je uz mene i otac Mirko čije su mi sugestije dragocene. Dobro, padne i po neka kritika, ali su očeve kritike dobrodošle jer su dobronamerne – naglašava Milisav.

Prema iskustvu Milisava, a još više starine Mirka, najbolji materijal za burad, ali i za sve ostalo što se pravi u radionici Kovčića, je drvo hrasta!

– Hrast je, po nama, božje drvo koje svemu što se čuva u posudama napravljenim od ovog drveta daje poseban ukus i boju. Ali, pri pravljenju buradi ili čabrova treba znati do koje mere treba da se zagreva hrastova građa kako bi se što bolje oblikovala u ono što želimo da uradimo. Za to mi je najdragocenije iskustvo oca Mirka koji mi je veći kritičar i od najprobirljivijeg kupca – naglašavaju uglas Mirko i Milisav Kovčić koji je već odavno ušao u tajne zanata, ali, iz poštovanja prema ocu i dalje strpljivo prihvata njegove sugestije, čak i onda kada majstor Mirko kritikuje, tek da se zna ko je ko u radionici.

Ceo dan za kupanje

– Vreme u kojem se nekada živelo na Zlatiboru, uostalom kao i u celoj Srbiji, i ovo današnje vreme nisu za poređenje. Danas su uslovi takvi da možeš da se kupaš onoliko puta dnevno koliko ti je volja, ali nekada je za kupanje bio potreban ceo dan i šafon, drvena posuda koja je služila za pranje nogu, kupanje i pranje veša. Šafon je bio napravljen od drveta i prilično težak, pa je bilo potrebno dosta napora da se unese u kuću. Ako se uzme u obzir da tog dana mora da se u bucama donese mnogo vode, da se voda ugreje i još mnogo toga, onda je za kupanje bio potreban skoro ceo dan – objašnjava Mirko Kovčić šta je to šafon.