U Nemačkoj su neki restorani rešili da iznenade svoje goste i da im stave do znanja da hrana nije tu da bi završila u kanti.
Japanski restoran Yuoki iz Štutgarta, recimo, ima pravilo “eat up or pay up” (pojedi ili plati): ako preteraš i ostaviš pola tanjira, doplatićeš jedan evro.
Sitnica za novčanik, ali velika poruka za svest. Vlasnik Guoju Luan to je rekao jasno:
“Zove se ‘all-you-can-eat’ (jedi koliko možeš), a ne ‘all-you-can-throw-away’ (baci koliko možeš)”.
U Dizeldorfu, restoran Okinii takođe već godinama naplaćuje evro za ostatke, a kinesko-mongolski Himalaya u Severnoj Rajni-Vestfaliji čak precizira – ako ostane više od 100 grama hrane, doplata je – dva evra.
Nijedno od ovih mesta nije naišlo na ozbiljniji otpor gostiju. Naprotiv, većina shvata poruku.
Hedonizam je kad je – taman
Iza svega se krije jednostavna ideja: hrana je previše dragocena da bi se bacala.
I nije to samo nemačka stvar, bacanje hrane globalno je ogroman problem, piše Lifecod magazine.
Na Balkanu se često misli da gostoprimstvo znači “tanjir pun do vrha”. Ili da domaćin nije pravi ako ne donese još. A možda je vreme za redefinisanjem šta znači uživanje u hrani. Hedonizam nije gomila koja ostane; hedonizam je tanjir koji je taman – dovoljno da osetiš svaki zalogaj, bez kajanja i bez rasipanja.
Ova nemačka fora, koliko god “malo” i praktično delovala, zapravo je ozbiljna lekcija.
Da uživanje ne mora da bude prejedanje. Da hedonizam ne znači rasipanje. I da se pravo poštovanje prema hrani vidi tek kad na tanjiru ništa ne ostane.
