Pitanje kontrole prostora je pitanje od suštinskog značaja za geopolitičku praksu. Jednostavno, imati uticaj na političke, bezbednosne i ekonomske prilike u nekim, strateški bitnim zemljama, predstavlja nukleus spoljno-političkog delovanja velikih sila.
U tome, naravno, nema ničeg novog, i to predstavlja konstantu političkih aktivnosti u vremenu i prostoru oduvek. Preneseno na savremenu, kako bi to rekao američki geopolitičar Zbignjev Bžežinski, “globalnu šahovsku tablu”, viškom moći u kontekstu dirigovanja prilika u drugim zemljama, služe se svetske supersile, a pre svih, Amerika. Ona to čini, samostalno ili kao najvažnija članica najmoćnijeg vojnog saveza na svetu – NATO-a, vođena, pre svega i izvan svega, svojim interesima i ciljevima, neopterećena reakcijom one druge strane na čiju štetu se ti i takvi interesi operacionalizuju.
Doktrina obuzdavanja
Tokom hladnoratovskog nadmetanja, Vašington je na svaki način pokušavao da suzbije uticaj svog ideološkog neprijatelja – Sovjetskog Saveza. Jedan od, istorija će pokazati, najefikasnijih načina, bilo je dosledno sprovođenje doktrine obuzdavanja – korpusa mera sa ciljem kontrolisanja prilika u državama na rubnom delu evroazijskog kontinentalnog masiva. Amerikanci su to činili, sa većim ili manjim uspehom, što kroz apsorpciju zemalja u NATO (Španija, Italija, Grčka, Turska), što kroz podršku političkim režimima (Izrael, Saudijska Arabija, Pakistan i Japan), a što kroz intervencije vojne prirode – u Avganistanu, Vijetnamu i Koreji. Sve navedene aktivnosti u velikoj meri uticale na ishod Hladnog rata, a svoju upotrebnu vrednost imaju i danas, kad meta napada (u cilju strateškog iscrpljivanja) više nije SSSR, već Kina, ali i Rusija.
Srce sveta
U tom smislu, posmatrano kroz prizmu geostrateške relevantnosti prostora u Evropi i Aziji, vrlo važno mesto zauzima područje istočne Evrope, o čemu je temeljno istraživao Centar za istraživanje bezbednosti, koji je dao odobrenje Vesti online na korišćenju nalaza. Po nekim geopolitičkim koncepcijama („srce sveta“ geopolitičkog teoretičara Halforda Makindera), upravo na istoku Evrope leži odgovor na pitanje ko će ostvariti globalnu dominaciju. Zbog toga, između ostalog, ne treba da čude napori zapadnih zemalja da u ovom delu sveta ostvare nadmoć, kao ni težnje Rusije da kontroliše političke prilike u susednim zemljama, nastalim nakon rastavljanja nekadašnjeg socijalističkog lagera. Da u prethodnim redovima ima istine, dovoljno ilustrativno govore napori i jedne i druge strane da ostvare uticaj u zemljama baltičkog priobalja, Poljske i naročito, Ukrajine. Baš zbog doga, a uzimajući u obzir aktuelni razvoj događaja u svetu međunarodnih odnosa, treba nešto više reći o širenju Severnoatlantskog saveza ka granicama Rusije.
Eksploatacija trijumfa
Kada su, krajem osamdesetih godina dvadesetog veka, u Sovjetskom Savezu, sprovođeni „glasnost“ i „perestrojka“ – reformski procesi namenjeni društvenoj i tržišnoj liberalizaciji bastiona real-socijalizma, po uzoru na zemlje Zapada, činilo se da svet klizi u vreme međunarodne saradnje. Tako su makar lideri Amerike i SSSR-a, Ronald Regan i Mihail Gorbačov, pokušavali da objasne perspektivu međunarodnih odnosa. Jedna od polaznih osnova za taj optimizam, bio je usmeni dogovor dvojice moćnika da se NATO neće širiti prema istoku. Iako je opravdanje postojanja Alijanse i teorijski i praktično već bilo u problemu – nakon dekompozicije Varšavskog ugovora, NATO je ostao bez glavnog oponenta na svetskoj sceni čije je delovanje trebalo suzbiti, naznaka za gašenjem Severnoatlantskog saveza nije bilo ni na pomolu. Gorbačov je, izgleda, hteo da spasi što se spasiti može. Ipak, vrlo brzo se pokazalo da se radi o jednostranim ustupcima, te da NATO nikako nema nameru da stane sa valorizacijom trijumfa u nikad zvanično objavljenom „ratu“ sa konkurentima s one strane gvozdene zavese.
Strategijski koncepti
Tome u prilog govore i strategijski koncepti NATO-a sa početka i kraja devedesetih, kojima se Alijansi omogućava delovanje i van granica zemalja članica, kao i ofanzivno dejstvo. Na taj način se mimioilazi defanzivni karakter člana 5 Severnoatlantskog sporazuma koji dozvoljava kolektivnu odbranu ukoliko je napadnuta članica Alijanse. NATO je i formalno istakao ekspanzionističke ciljeve. Na ruku je išlo i rusko posrtanje, obeleženo krizom vlasti i „ekonomskim genocidom“- pogubnim društvenim prilikama u post-sovjetskoj Rusiji, u doba predsednika Borisa Jeljcina, a pre dolaska Vladimira Putina. Otpočeo je proces širenja NATO-a, sa fokusom na sve one „nezadovoljne i nezbrinute“ političke sisteme nastale raspadom nekadašnjeg SSSR-a. Istočna Evropa je postala jedan od evro-atlantskih prioriteta. Novo doba je došlo. S ove vremenske distance, možemo slobodno reći da je ono trajalo do 2014. i ruske aneksije Krima. Od onda, stvari se polako menjaju, što je kulminiralo ratom u Ukrajini, koji je počeo ruskim napadom 2022. godine. Geopolitičke prilike se, dakle, menjaju, ali ono što se ne menja jeste potreba velikih svetskih sila da kontrolišu prilike u određenim delovima planete. Istočna Evropa je validan primer te teze i danas, kao što je bila pre 50 godina.
