Posle Blonije Napoleon se uputio u Varšavu u kojoj je zavladala nečuvena euforija. Iskre nacionalne nade prerasle su u plamen koji je zahvatio sve ljude. Varšavsko plemstvo se utrkivalo ko će pre i bolje ugostiti oslobodioca, Napoleona.
Grof Stanislav Potocki je prednjačio, priređujući večere na kojima je Napoleon bio počasni gost, da bi ih krunisao velikim balom, sa najlepšim damama iz visoke aristokratije – sve u čast imperatora.
Napoleon, koji nije zaboravio susret u Bloniju, naložio je generalu Diroku da obezbedi da na bal bude pozvana i ta prelepa grofica.
Svoju tajnu htela
da čuva u samoći
Grofica, međutim, zadovoljna i srećna što je – kako je zapisala – "ispunila svoju patriotsku dužnost pre svih ostalih", jer je dobila "dragoceno obećanje da će imperator pomoći Poljskoj, želela je da "sama, u miru, uživa i "ni sa kim deli svoj trijumf".
Međutim, rođaka koja ju je pratila u Blonije nije čuvala njenu tajnu. Plemići su tako saznali za Marijin susret s Napoleonom i kako bi to mogli da iskoriste. Skrojili su plan – da groficu ponude Napoleonu i, zauzvrat, obnove nezavisnost Poljske.
Grof Potocki je krenuo da lično uruči poziv grofici Valevskoj. Kad ga je grofica primila, jednog popodneva, a ne rano pre podne kako je on bio zatražio, Valevska mu je stavila do znanja da ne želi da prisustvuje na balu, da je ona svoju patriotsku dužnost već izvršila, poželevši Napoleonu dobrodošlicu.
Grofa to nije obeshrabrilo. Naprotiv, lukavo je uzvratio:
"Madam, došao sam da vas pitam zašto sami niste, kao jedan od najlepših cvetova naše zemlje, iskoristili priliku da prihvatite divljenje našeg slavnog gosta.
Naša jedina preokupacija je da ugodimo velikom čoveku, jer je sva naša nada u njegovim rukama."
Nepristojna ponuda
za dobrobit Poljske
Da bi je uverio da "svoj stid ostavi po strani" i prihvati poziv na bal u Napoleonovu čast, Potocki je Mariji ispričao šta se dogodilo na večeri sa imperatorom:
"Bile su prisutne najlepše dame iz našeg visokog društva, sve pametne i šarmantne, ali smo svi primetili da je pažnja velikog čoveka bila posebno usmerena na mlade princeze. Zato bismo želeli da dođete na bal koji priređujem u svom domu. Pretpostavljam da neću morati da Vas njemu posebno predstavljam." Bila je to aluzija na njen susret u Bloniju i Napoleonovu želju da mu ona "lično zahvali".
Marija je bila začuđena, a onda je grof ispalio svoj glavni argument:
"Zamislite koliko sam se iznenadio kad mi je rekao jedan Napoleonov oficir – opet je to maršal dvora, general Dirok:
'Mora se priznati da su vaše dame izuzetne, u svakom pogledu superiornije. Kad se car pre neke večeri vratio sa prijema rekao mi je: Jeste li primetili Dirok da i najlepše cveće bledi u poređenju sa ovim atraktivnim damama.
A tada me upitao šta se dogodilo sa onom mladom ledi kojoj sam dao buket cveća u Bloniju".
Taj oficir mi je poverio da je imperatoru veoma žao što nije našao tu prelepu groficu – tako je grof Potocki lukavo zaključio ubeđivanje, zašto Marija mora da prisustvuje balu.
"Najstroža tajna"
za koju svi znaju
Grofica je na to ostala bez reči i ćutke prihvatila poziv na bal, a to je značilo da se baca u Napoleonov zagrljaj.
I tako je Marija Valevska, na navaljivanje poljskog plemstva, jer je grof Potocki govorio u ime svih, iz patriotskih razloga postala Napoleonova ljubavnica. Njen vremešni suprug je to prihvatio kao deo žrtve koja se mora prineti na oltar budućnosti Poljske.
Slučaj, ono uzbuđenje koje je doživela u Bloniju ili nešto treće, tek obaveza prihvaćena iz patriotskih osećanja, za dobrobit domovine, prerasla je u veliku ljubav.
Dogovor je bio da cela afera bude čuvana kao najstroža tajna. Ali, po pravilu, takve tajne svi znaju, pa i ovu. Marija je noću posećivala Napoleona, a iz njegove rezidencije, kraljevskog dvorca u Varšavi, odlazila pre svitanja.
Zbog potreba vojnih pohoda Napoleon je prešao u dvorac Finkenštajn u Istočnoj Pruskoj (danas Kamjenec Suski u Poljskoj), a za njim je krenula i Marija. Tu se useljava u odaje odmah do Napoleonovih i gotovo da ih uopšte ne napušta, sve u strahu da je ne vidi neko od oficira, od kojih su mnogi bili njeni poznanici ili rođaci.
Verna pratilja
Kad je 1809. Napoleon krenuo put Beča, krenula je i ona. Tu je imperator za svoju "poljsku ženu", kako ju je zvao, obezbedio kuću u blizini palate Šenbrun, u kojoj je boravio. Tada je, vrlo verovatno, bio začet njihov sin Aleksandar Jozef. Zbog njega, grofica Valevska će napustiti Beč i Napoleona i vratiti se u Poljsku, da se porodi na tlu svoje toliko voljene zemlje.
Napoleon, međutim, nije hteo da ovo dete prizna kao svog zakonitog sina, pa je to, opet iz patriotskih razloga, učinio Marijin suprug, grof Kolona-Valevski, pa je Napoleonov sin poneo prezime Kolona-Valevski.
Napokon, 1810. Napoleon se vraća u Pariz, gde mu se ubrzo pridružuje Marija sa njihovim sinom. Imperator joj dodeljuje palatu i za to vreme veliku novčanu apanažu.
Ali, ako je grofica Valevska, u početku, iz patriotsko-političkih razloga pristala da postane Napoleonova ljubavnica, sada je imperator morao iz političkih razloga da okonča njihovu vezu.
Naime, on je u tom trenutku planirao da se razvede od zakonite supruge, carice Žozefine, i oženi vojvotkinjom od Parme, Marijom Luizom.
Raskid zbog politike
U toj situaciji, bilo je neprihvatljivo da uz sve to ima i ljubavnicu sa njegovim detetom. Kraj je bio neizbežan. Pokazao se, barem, materijalno darežljivim. Ostavio im je veliko imanje u Kraljevini Napulj od kojeg su mogli više nego pristojno da žive.
Grofica Valevska, često usamljena, gotovo isključena iz Napoleonovog života, utehu nalazi u naručju njegovog daljeg rođaka, vojvode Filipa Antoana Dornanoa.
Iako Napoleonova imperatorska zvezda više nije jarko sijala, Marija se nadala i kad je 1814. bio proteran na mediteransko ostrvo Elba. Nijednog trena nije gubila nadu da će se on vratiti i ponovo biti uz nju i njihovog sina.
Napoleon se vratio, ali ne njoj, već da ponovo osvoji presto, i samo na sto dana. Poražen na Vaterlou 1815. godine, Napoleon je doživeo surovu sudbinu – da do smrti (1821) živi u izgnanstvu, na Svetoj Jeleni, ostrvu usred južnog Atlantika, daleko i od Francuske i od njegove "poljske žene".
Smrt posle
30. rođendana
Grofica Valevska je uvidela da je svemu došao kraj. Sledeće godine se udaje za svog dugogodišnjeg obožavaoca i ljubavnika, grofa Dornanoa. Napuštaju Francusku, jer je grof bio vatreni pristalica Napoleona i sele se u belgijski grad Lijež. Ubrzo se, ipak, vraćaju, pa će Marija 1817. u Parizu roditi njihovog sina Rudolfa Avgusta.
Radost zbog prinove bila je kratka. Nedugo potom Marija je umrla u Parizu od hronične upale bubrega, samo četiri dana posle 30. rođendana. Sahranjena je u grobnici grofovske porodice Dornano, na čuvenom groblju Per Lašez.
I stari suprug
traži raskid
Vremenom je i starom suprugu, grofu Kolona-Valevskom, bilo dosta svega. Sad je i on hteo da se razvede. Ali kako? Doduše, gde ima volje, ima i puta. Dosetili su se začkoljice da Marija nije ušla u njihov brak svojom voljom, već da su je na taj brak prisilili.
Taj koji je to navodno učinio bio je njen brat Benedikt Jozef. Ali, to nije tačno. Na brak ju je zaista prisilila njena majka zbog njene vanbračne trudnoće. Šta god, grofica Marija Valevska je 1812. bila razvedena žena.
Njena Poljska je
nije zaboravila
Na zahtev rođaka grofice Valevske i poljske aristokratije – jer mnogi među njima nisu zaboravili svoju heroinu i njenu spremnost na žrtvovanje – Marijino telo je preneto iz Pariza u Poljsku i sahranjeno u porodičnu kriptu u njenom rodnom gradu.
Tako se završila neobična životna priča prožeta patriotizmom, politikom i ljubavlju.
