Užičanin Nikola Tešović ima 32 godine, tri fakultetske diplome, diploma arheologije, master antropologije i master istorije poređane su na radnom stolu kao apotekarske flašice, sve stečene na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odnosno državnom univerzitetu koji se nalazi na Šangajskoj listi najboljih visokoškolskih ustanova. Ali otadžbini to nije potrebno, jer rade samo banke, kladionice i kafane, a državne službe su prenapučene partijskim kadrovima. Nikola pak kruni četvrtu deceniju života, a stalnog zaposlenja nema, pa nema. Zapošljavao se osam puta, naravno, uvek na određeno vreme, kao zamena onima koji su rođeni na vreme ili pravovremeno obezbediše uhlebljenje. U radnoj knjižici ima upisane oko četiri godine radnog staža. Nije mu smetalo gde će ostvariti svoje ustavnopravo na rad. Putovao je u 50 kilometara udaljeni Kosjerić, u zlatiborsko selo Jablanica, radio je i u užičkim osnovnim i srednjim školama, dobijao je pohvale od onih kojima je prenosio znanje, a od onih koji odlučuju – obećanja, i tako iz godine u godinu.
Knjiga mu je najbolji prijatelj, ali u pogrešnom vremenu partijskog zapošljavanja, stranačkih knjižica, poziciono-opozicionih dogovora Nikola je političkim rečnikom kazano, vanstranački kandidat, pa samim tim "nesnalažljiv" za život!
– Želim da budem slobodan i da verujem da u zemlji u kojoj sam rođen ima mesta i za nas koji nemamo nikakve veze sa politikom. U stranku neću, jer ne umem i ne mogu da pričam priče. Stranački i ideološki govor prikrivaju stvarnost i društvene nedostatke i ja sebe tu ne mogu da vidim. Završio sam tri fakulteta sa humanističkom potkom i kako bih ja mogao da izvrćem ono što sam naučio na studijama u nekakvom stranačkom govoru ili kampanji. To je za mene nezamislivo – drži se Nikola svojih ubeđenja.
Politika je na našim prostorima sudbina, ko se ne bavi njom ona se bavi njime na najokrutniji način.
– Neću da delim letke, da lepim plakate, da budem stranački višebojac i sveznalica ili ideološkim govorom da manipulišem masama. Tolike godine sam proveo družeći se sa knjigom, samo me struka zanima i ništa više. Da li možete da pretpostavite koliko su država i moji roditelji uložili u moje školovanje da bih ja sada pričao o nemogućnosti zaposlenja umesto da svoje znanje prenosim mladima i da budem društveno-koristan član društva. Zar treba da razmišljam o prekvalifikaciji nakon toliko stečenog znanja – pita se nezaposleni užički intelektualac.
Za razliku od mnogih diplomaca koji su ostali u Beogradu ili napustili Srbiju Nikola nijednog trenutka nije razmišljao o takvom potezu.
– Izdržaću u veri i ubeđenju da ću u svom gradu i u svojoj zemlji dobiti posao. U tom stavu nema dileme. On je čvrst kao dorski stub – kaže Nikola.
Kao i većinu mladih koji su nezaposleni izdržavaju ga roditelji penzioneri. Tu činjenicu teško prihvata nadajući se da će se ipak jednog dana zaposliti kao profesor i od te zarade moći da živi.
– Pre nekoliko dana predao sam još jednu molbu, očekujem da naše sledeće viđenje i susret ne bude obeležen pričom o poslu kojeg nema!
|
Rad u epizodama Izbeglice od života |
