Iako je već dobrano zagazio, prepolovio i desetu deceniju života, iako su muke koje su ga pratile u životu i teret koji je preturio preko glave preveliki i za dva života, Ilija Markov Milonjić u svom domu u Spužu broji staračke dane i dalje krepak i oran za razgovor, za podsećanje i uspomene koje su se nabrale u dugom veku:
– Bilo mi je tek sedamnaest godina kad sam te potonje ratne godine, stupio u Narodnooslobodilačku vojsku. Kraj rata me je zatekao u Goraždu, ali to nije bio i kraj moga vojevanja – odatle su nas uputili na Kosovo, u Treću diviziju, odnosno u Korpus narodne odbrane Jugoslavije koji je imao zadatak da uništi balističke bande.
Šleperom do Moskve
Po završetku rata i demobilizaciji, Ilija se kao skojevac dobrovoljno javio da kao komandir danilovgradske čete ide na izgradnju pruge Šamac – Sarajevo i otuda se posle tri meseca vratio sa udarničkom značkom, a kao za nagradu prekomandovan je na novu radnu akciju – na gradilište nove pruge od Nikšića do tadašnjeg Titograda, gde su ga, iako je imao samo osmogodišnju školu, postavili za kulturno-prosvetnog referenta u brigadi:
– E posle sam, opet po nalogu i potrebi društva, završio kurs za sanitet, a onda i za instruktora predvojničke obuke – poslali su me u Sremsku Mitrovicu. Iz Mitrovice su nas, opet po potrebi službe, jednog mladog poručnika, Radomira Milovića, i mene uputili u Rijeku u neko Vojno-građevinsko preduzeće Primorje. Tu sam završio i vozački kurs, a zanimljivo je kako sam polagao vozački ispit. Taj neki šef koji nam je bio na obuci, jednog dana mi veli da uzmem kola, ta na kojima smo se obučavali, i prevezem jednog čoveka gde kaže. Povezem ja toga, a kad smo se vratili, on mi čestita i veli: položio si vozački ispit – ja tek tada doznadoh da je on iz komisije za vozačke ispite…
Ilija je u Rijeci ostao sedam-osam meseci, vozio vojnog “džemsa”, odlazio odatle i radio na vojnom dobru u Virovitici:
– Kako mi je majka bila sama (Ilijin otac Marko je umro 1942, a stariji brat Ljubo odstupio i trag mu se zameo u Sloveniji 1945. godine, napomena B. S) tražio sam da me otpuste iz vojske kao hranioca porodice. Molba mi je uslišena, vratim se u Spuž i odmah zaposlim u Gradsko transportno preduzeće u Titogradu. Vozio sam prvi taksi u gradu, naravno vozilo je bilo državno. Ostao sam tu oko godinu dana, vozio generale i druge glavešine, sve do tadašnjeg predsednika opštine Branka Nilevića, a onda prešao za vozača u spuškoj ciglani koja je posle pripojena Opštegrađevinskom preduzeću Titograd. U toj firmi sam dočekao penziju kao visokokvalifikovani vozač motornih vozila. Nekome se može učiniti da se falim, ali je živa istina da sam za volanom proveo više od pedeset godina, na točkovima prokrstario svu bivšu Jugoslaviju, vidio svet, stizao sa šleperom čak do Moskve, ali nikad nisam ni ogrebao auto niti imao ikakav incident u saobraćaju.
Predskazanje u snu
Kad se demobilisao i napustio vojsku, majka je, priča nam, odmah počela da vrši pritisak na njega da se oženi.
– Rekao sam joj: “Bih ja majko, velim, ali ja ne znam ni kako ću ni koju ću.” Ona mi onda nakalauzi Velisavu, šćer Radovana Đurovića ovde iz Spuža. Ja je poslušam i nisam se pokajao: za sedam-osam godina Velisava mi rodi petoro dece – šćeri Ranku, Sonju, Velisavu i Linu, a onda i sina Željka. Negde krajem februara ili početkom marta 1962. godine, Željku bilo nepuna tri meseca, ja se jednog dana vraćao kolima odnekud iz primorja i usput dobijem strašne bolove i završim u bolnici – ustanovili da mi se pokrenuo kamen u bubregu. Dotrčala Velisava odmah da me vidi. Možda dan ili dva posle, eto je opet, ali nekako setna i nevesela. Pitam šta je, a ona mi veli: “Moj Ilija, nećemo mi još dugo zajedno, rđav sam san usnila.”
Ilija se nasmejao i sve okrenuo na šalu.
– “Kakav san i tarakovine”, rekao sam joj i pomenuo onu narodnu “San je laža a Bog je istina”. Drugi ili treći dan posle, ona krenula sa sestrom iz Spuža da me poseti. Kako tada nije bilo toliko autobusa i kola, one zaustave dva vojna kamiona koji su išli iz Danilovgrada ka Titogradu. Prime ih. Kamion u kojem je bila moja Velisava, ispred Vezirovog mosta na Morači, na ulazu u Titograd, skrene s puta i surva se u provaliju. Izgine devet vojnika koji su bili na karoseriji, a ona zadobije teške povrede i posle nekoliko dana je i ona podlegla, a imala je samo 29 godina…
Boli nepravda
Iliji ostalo o vratu petoro siročadi. Najstarijoj Ranki bilo je tek sedam godina, a najmlađem Željku nepuna tri meseca:
– Bili su to dani kada sam ozbiljno razmišljao da se ubijem, ali sam odustao kada sam vidio s kakvom se predanošću, požrtvovanjem i ljubavlju moja majka posvetila mojoj siročadi. A imala je tada više od sedamdeset godina! Bila od Đuranovića i dočekala i 97. rođendan. Moja deca nisu ni znala za drugu majku mimo nje. Ja sam se malo savijao u kući, stalno na terenu – Mratinje, Plužine, Mojkovac, Bijelo Polje, Andrijevica, Gusinje, tako da su deca odrasla uz nju… Jednoga dana dočekaše me na kapiji preduzeća: “Ilija, nema nas više, mi smo u stečaju”. Nisam ni znao šta je to stečaj, ali kad mi rekoše predaj ključeve kamiona, sve sam razumeo: moja vozačka i radna karijera gotova i predstoji mi penzija. Prihvatio sam, i to je za ljude, ali do danas žalim i s tim ću izgleda i na onaj svet što su me pri penzionisanju zakinuli za osam godina beneficiranog rada i što je rešenje za stan koje sam dobio šest godina ranije ostalo mrtvo slovo na papiru…
– Eto, od moga i srca nesrećne Velisave danas ima petoro dece, trinaestoro unučadi i sedamnaestoro praunučadi – hvali se ovaj plemeniti čovek, kojeg život nije milovao, ali se njegovim gromovima ipak nije dao.
A osim izuzetnog poštovanja prijatelja i kolega s posla, uvažavanja koje su prema njemu ispoljavali svi koji su znali da je sa samo 35 godina ostao udovac koji se bez ostatka posvetio svojoj deci, dobio je i niz društvenih priznanja od kojih on posebno ističe Orden zasluga za narod sa zlatnim vencem i srebrnu i zlatnu povelju preduzeća u kojem je proveo gro radnog veka.
Dugovečnost u genima
To što na sitno broji godine desete decenije života, Ilija Milonjić pripisuje genetici po majčinoj liniji:
– Moja majka Gospava bila je rodom od Đuranovića. Uprkos svakojakim mukama koje su je pratile u životu poživela je 97 godina, a opet njena majka Marica, bila od Čagorovića, imala je 104 godine kad je otišla sa ovog sveta.
A osim Ilije koji je zagazio u 96. godinu života, i dve njegove još žive sestre su u dubokoj starosti – starija Dara ima 99, a mlađa Bosa 90 godina.
Srećan deda i pradeda
Ilijina deca su stasala u ozbiljne porodične ljude i to je, nesumnjivo, jedan od faktora koji ga tako dugo drži u životu, bistroumnog i krepkog. Najstarija kćerka Ranka živi u Americi i ima četvoro dece, Sonja i Velisava u Bijeloj i obe imaju po dvoje dece, a Lina i brat im Željko u Spužu i takođe imaju fini porod, po troje dece.
