Youtube/TOOKovacica
Mihailo Pupin

Po završetku Prvog svetskog rata i posle ujedinjenja u državu Južnih Slovena, „Privrednik“, 1919. godine, obnavlja aktivnost u Zagrebu. Već 1922. godine kralj Aleksandar I, prihvata na sebe pokroviteljstvo nad Društvom, i ono se iduće godine seli u Beograd, sa privremenim sedištem u zgradi Društva za odgoj i zaštitu dece u Studeničkoj ulici 62 (danas Ulica Svetozara Markovića).

Rodoljublje na delu

Kada je „Privrednik“, te 1923. godine, obeležio u Beogradu 25. godišnjicu od osnivanja, govor je održao akademik Jovan Cvijić: „Varošku srednju klasu, koje još nije bilo ni za Nemanjića, i koju nije mogla da stvori ni ta dinastija, bogata državnim talentima, izgleda da će je danas stvoriti „Privrednik“, i zato nam je danas ta ustanova najpotrebnija!“

„Ima dakle jedan još dovoljno neizrađen i slab deo u našoj društvenoj piramidi: malobrojni građanski red; a osim toga je on, u nekim našim zemljama, nedovoljno zastupljen pravim narodnim elementom. Taj društveni i nacionalni fakt uočilo je društvo „Privrednik“ u Zagrebu, i pre dvadeset i pet godina dalo se na posao da tu oskudicu popuni, najpre ukoliko se tiče Srba u Hrvatskoj. Jer je Srba u to vreme kao građanskog elementa po varošima Hrvatske bilo vrlo malo. „Privrednik“ je želeo da njihov broj poveća i da ih bolje spremi za ekonomsku borbu; naročito su ljudi iz toga društva primetili da najlukrativnija varoška zanimanja nisu u rukama narodnih ljudi. Osim toga su tim pomagali narodu privredno siromašnih krajeva, a gde svet znatno prirasta. Docnije su počeli proširivati takav rad i na druge zemlje gde živi naš narod, i nastavili sve do Velikog rata“.

Cvijić je u nastavku obraćanja rekao: „Uzimajući pod svoje okrilje decu od dvanaest godina, oni su uspeli, pored svih poznatih vrlo teških prilika, da solidno spreme za građanski život oko 13.000 ljudi za ovih dvadeset i pet godina. Kad me je G. Matijević, gotovo pre dvadeset godina, prilikom jednog prolaska kroz Zagreb, uveo u „Privrednik“ i pokazao organizaciju i ceo rad na dizanju novih ljudi, bio sam iznenađen strogo izvedenim planom organizacije. Počevši od dvanaeste godine, „Privrednik“ prati svoje pitomce kroz život, i ovi znaju da u „Privredniku“ imaju najpouzdanijeg prijatelja. Koliko je to uteha i nada bila za onaj deo srpskoga naroda, za svakog i najmanjeg čoveka, kad je saznao da neko o njemu vodi i stalnu brigu! Koliko to ojača snagu i svest ovakog pojedinca! A poznato je, i danas se na ovome skupu jasno vidi, kakvih je odličnih ljudi izašlo iz organizacije „Privrednika“ u mnogim našim krajevima, naročito u Hrvatskoj. To se ne bi moglo izvršiti bez velike ljubavi prema narodu svih saradnika „Privrednika“, ali osim toga i bez velike vrednoće i osobitog smisla za organizaciju. To su pokazali ovi duboko rodoljubivi i mudri ljudi, kao retko ko u našoj državi“.

Pupinov poklon

Akademik Cvijić je obraćanje završio porukom: „Privrednik“ ne čini samo uprava, već svi njegovi pitomci. „To je neka vrsta vrlo demokratskog, ali zatvorenog udruženja, sa lepim i solidnim tradicijama, i nacionalnim i društvenim: svi članovi se vole, cene, i uzajamno pomažu. I svaki član širi te tradicije i čestite načine rada u svojoj okolini, i tim društvo čini neizmernu korist srpskom narodu i našem celokupnom ekonomskom razvitku. Ja sam uveren da mlađi „Privrednikovi“ pitomci ne samo neće izostati iza starijih, već će se truditi da ih preteknu, a posle ovoga sjajnog zbora, naša publika i javnost će s najvećim interesovanjem i simpatijama pratiti njihov rad“.

Povodom srebrnog jubileja društva, Mihailo Pupin počasni starešina Srpske sokolske župe u Americi je zastupnicima „Privrednika“ u SAD priložio ček od 100.000 dinara kao lični poklon. Time je bio uvršćen kao novi patron „Privrednika“. U saradnji sa Društvom on je 1928. formirao fond „Mihailo Pupin“. Po odredbama zadužbine posle smrti osnivača deo je išao „Privredniku“, Crkveno-školskoj opštini u Idvoru, đacima iz Vojvodine (Srpskog vojvodstva) koji će se školovati u poljoprivrednoj struci. Deo sume se izdvajao kao nagrada za vanredne uspehe u poljoprivredi u Jugoslaviji pod imenom „Pupinova nagrada“.

Društvo „Privrednik“ se kasnije preselilo u zgradu Doma privrednika u Krunskoj 5 (tu je danas stambena zgrada), a na Vidovdan, 28. juna 1931. godine je položen kamen temeljac za izgradnju Šegrtskog doma Vladimira Matijevića, koji se nalazio u produžetku placa, u sadašnjoj Lazarevićevoj ulici.

Šegrti-pitomci, useljavaju se uskoro u taj moderni internat, koji je postao i sedište Sokolske župe Beograd 7, koja će svoje vežbe i druge aktivnosti sprovoditi u velikoj gimnastičkoj sali Šegrtskog doma.

Dobrota kao izdaja

Osnovna ideja „Privrednika“, a u Dalmaciji gotovo istovetne organizacije Prosvetno-privrednog društva „Srpska zora“ bila je da se kroz školovanje mladih Srba, njihovo direktno i samostalno uključivanje u društveni i privredni život dvojne monarhije, ekonomski i socijalno podigne i osnaži srpska komponenta u Austrougarskoj.

Preko sveštenika, učitelja i drugih uticajnih ljudi, tražili su spiskove „bistre“ dece, da razgovaraju sa njihovim roditeljima i ako pristanu, šalju ih na adrese koje su im dostavljali. Povezivali su decu sa zanatskim radnjama, trgovačkim školama i akademijama, slali ih na učenje bankarstva, poslova sa osiguranjem imovine, u manufakturne radnje, prve tvornice.

U rad „Privrednika“ uključili su mnogi viđeniji Srbi od Paje Jovanovića, Lazara Dunđerskog, Branka Lađevića i drugih, a formirani su fondovi Isidora Dobrijevića, Mihaila Pupina, Lazara Bačića, Nikole Tandžurića i Sretena Pilavljevića. U one koji su se uključili u rad „Privrednika“, treba ubrojati i direktora fabrike „Bata“ Tomu Maksimovića, te Nikolu Teslu.

Svi oni su se okupljali oko ideje „Najveće je dobročinstvo dati čoveku poštena rada i zarade“.

Država nije za sve to imala razumevanja, pa je na tzv. Veleizdajničkom procesu u Zagrebu, 1909. godine, državni tužilac rad „Privrednika“ okarekterisao kao izdaju.

Briga o deci cele Kraljevine

Posredstvom „Privrednika“ na zanate i druge škole otišlo je od 1897. do 1941. godine oko 40.000 srpske dece i omladine sa područja Korduna, Banije, Like, Dalmacije, Slavonije, Bosne i Hercegovine i Vojvodine, a kasnije su to bili mladi iz Šumadije i drugih krajeva Srbije i iz gotovo cele Kraljevine SHS.

Sutra – Sećanje na dobročinstva Vladimira Matijevića (3): Preko noći ostao bez bogatstva