Facebook/Srpska Kafana
Srpska kafana u Beogradu

Pisac Nenad Novak Stefanović priču o uzbudljivoj istoriji gostionica počinje konstatacijom:

– Kafana je bila sigurna kuća za muškarce.

– Oni su bežali iz pretrpanih stanova, u kojima se jedva disalo, gde su živele četiri generacije pod istim krovom. Žena će da kuva i brine o deci, a muškarac da se skloni iz te gungule, gde nego u „meanu“.

Srbi su, podseća on, pravo da sede u kafani osvojili posle oslobođenja od Turaka, pa je kafana za njih bila simbol osvojene slobode. Stefanović iz ugla pisca otkriva i šta je toj branši nekada predstavljala kafana, a šta danas.

– Mi živimo u Gugl svetu, velike socijalne distance, a epidemija ovog podivljalog virusa samo je tu distancu produžila, rekao bih i produbila. Tako da danas kafana kao i svako mesto fizičkog susreta, piscima predstavlja vrlo malo. Nekada, u doba bez radija, s malo telefona, pa i u doba komunizma sa samo jednim TV kanalom, kafana je bila neophodno mesto susreta – objašnjava naš sagovornik.

On je u kafani nalazio „jednu nostalgičnu pomisao o nestajanju“, jer su, kaže, skoro sve kafane njegove mladosti nestale.

– Central, Pod lipom, Grmeč, Drvar, Prešernova klet, Ruski car, Romanitar, Kumbara. Na njihovom mestu su neke bezlične radnje. Jednom sam u podrumskom delu Centrala slušao kako recituje Brana Petrović. On je imao glas, ritam njegovih stihova je povezivao sve nas za tih pet-šest stolova, kao u neko bratstvo poezije. Više ne samo da nema takvih kafana, nego ni takvih ljudi ni pesnika nema – priča s nostalgijom u glasu.

U knjizi „Beograd kroz ključaonicu 100 kuća“, o istinitim događajima, ovaj pisac je opisao prvi srpski kabare koji se nalazio na mestu danas napuštenog bioskopa Balkan, preko puta Doma vojske, u samom centru Beograda.

– To je bilo ozbiljno mesto na kojem su svirale damen kapele i igrao se kan kan. Naravno, klijentela je bila muška, ali je traženo da je vaspitana da ne skače na binu među umetnice, ali i da bude platežna. Među mnogobrojnim piscima i glumcima ljubiteljima kan kana većina je pila „na crtu“. Gazda Pašona to nije voleo i govorio je „neću si pijanci na crtu“. Proterao ih je iz svog uglednog objekta. Oni su otišli u obližnju Skadarliju i tako je nastala ta čuvena četvrt. Pisci i artisti svih fela, koje je gazda Pašona prozvao kao „pijance na crtu“, sebe su finije nazvali „boemi“, a krivudavu Skadarsku ulicu prozvaše boemska četvrt Skadarlija.

Stefanović kaže da ako bi trebalo da izdvoji dvojicu srpskih kraljeva kafana, onda bi to bila „dva junaka“, pesnik Raka Drainac, rodom iz Prokuplja, i čuveni pevač narodne muzike Toma Zdravković, poreklom Leskovčanin.

– Oni su imali dušu kafansku i bili su nesebični delitelji svog talenta. Oko njih su svi uživali – priča ovaj pisac.

Šta narod priča

U Stefanovićevim romanima nema priča iz kafane jer su, kako nam objašnjava, maglovite, iscepkane i traže da budu dopunjene da bi bile upotrebljive. Ako čitaocima nije dočarao priče, jeste kafansku atmosferu. Tako je Krsta Pavlović, junak nekih njegovih romana, koji živi kao samac, imao svoju stalnu kafanu Papuk na Dorćolu i u njoj „kost“, odnosno stalni obrok.

– On u kafani sluša priče, a policija to zove „šta narod priča“. Da bi stekao poverenje stalnih gostiju, štiti ih od lokalnog žandarma koji voli da ih maltretira, ili od kriminalaca. I kad je puna kafana, za njega se iznosi sto – prepričava Stefanović.

Sterilni kafići

Kafići su nastali mnogo posle kafana, ali kako primećuje Nenad Novak Stefanović, u njima nema ni blizu one čari koju pruža kafana.

– Prvi kafić Beograda je bio Zlatni papagaj na Obilićevom vencu. To je bila potpuno nova atmosfera, zbijenost, stajanje… Nisi mogao da se napiješ u kafiću jer se još niko nije napio stojećki – duhovito opisuje Stefanović.

Veza „krune“ i naroda

Kao svojevrsni hroničar Beograda, Stefanović nas vraća u doba kada je Srbija bila kraljevina, a srpske krune, ali i političari išli u kafane.

– U doba kraljevine kafane su imale svoje značenje po zanimanjima i strankama. Oficirski dom je bio za oficire, Dardaneli za glumce… Danas je podela klasna, a ne esnafska. Kraljevi su redovno išli u kafane dok su bili prestolonaslednici, da drže vezu s narodom – kaže ovaj pisac.