Život razara vašu dušu, a umetnost vas podseća da je imate. Konstatacija legendarne Amerikanke Stele Adler, koja je glumi podučavala Marlona Branda i Roberta de Nira, mogla bi da oslika poetiku Natalije Đurišić Đukić, Beograđanke iz Toronta, čije slike čudesne energije ubiraju pohvale “običnog sveta”, ali i likovnih stručnjaka iz celog sveta.
Njena dela su u aprilu učestvovala na virtuelnoj svetskoj izložbi “Portraits of Resilience” (“Portreti otpornosti”) čuvene torontske galerije AGO, osnovane još 1900. Bilo je to u aprilu ove godine. Kustosi montrealske galerije GALLEA, najveće umetničke mreže u Kanadi, uvrstili su Natalijine slike u online postavku stvaralaštva umetnika Toronta i Ontarija, a nedavno joj je prestižni “ProjectOne Magazine”, sa sedištem u Milanu, posvetio punih šest strana.
Beskrajna igra
Naša sagovornica od malih nogu je imala potrebu da se umetnički izražava:
– Prve radove pomno je promatrao moj učitelj likovnog. Okrenuo bi moje slike i gledao ih iz svih uglova. Njegovo oštro zapažanje me malo iznenadilo, ali znala sam da ga jako zanimaju. Poklanjao je mnogo pažnje mom radu. Slikala sam iz zadovoljstva, veselila sam se ogromnoj lepezi boja koje su čekale umetnički dodir. Vreme je pokazalo da nemam kontinuitet, životni put je diktirao ritam kretanja sa usponima i padovima, srećom i bolom… Kad je došlo razdoblje stabilnosti, mislim na svoju porodicu i sebe lično, sve emocije koje su mi se nakupile prenela sam na platno. Imam osećaj da mi neko ili nešto, neka viša sila, pruža osećaj čiste i potpune radosti dok slikam. To otkriće, poniklo iz duše, nešto je neizrecivo. To je ono što pokušavam da dočaram na platnu. Smatram da je lepo ostaviti tragove svojih misli. Emocije ne smeju nepovratno da odu u vazduh. Želim da učinim duhovni svet vidljivim. Usput je sve moguće, čak i da svemir stane u kap rose. Slikarstvo doživljavam kao alhemiju koja nas spasava od okrutnosti gole stvarnosti i svaki moj rad je čin beskrajne igre koja ruši sve prepreke u vremenu i prostoru.
Raskošni kolorit
Umetnica smatra da emocije pokreću i nas, ali i planetu:
– Unutrašnji život svakog pojedinca je buran, pun odluka, preispitivanja. Osećanja pomeraju energiju koja prelazi iz jednog oblika u drugi. Utisci, razmišljanje, ideje su sastojci duhovnosti koja čini suštinu bivstvovanja. Poslednje dve godine morali smo da se strpimo i pokažemo svoju istrajnost i uzdržanost.
Mnogi kustosi, zainteresovani za umetnost Natalije Đurišić Đukić, zadivljeni su kompozicijom, slojevitošću i dubinom njenih slika, raskošnog kolorita. One vrve od likova i nesvakidašnjih detalja.
– Trudim se da na platno prenesem najbolje što mi trenutno nadahnuće omogućava. Moj način slikanja je takav da raspored figura i okruženja budu u celini koja privlači pogled. A oko samo traži da odgonetne šta se sve nalazi na slici. Kao neka skrivalica, što više se gleda, više se i otkriva, a zapravo smo mi svi umetnici svojim postojanjem!
Natalija dobija mnoštvo komplimenata za svoje radove. Jedan od najčešćih komentara je da svaka slika ima snažan emotivni pečat:
– Ovaj svet je prepun oštrih linija, ja volim da sve što je takvo na svoj način oplemenim, omekšam, zaoblim. Svako ko može, treba da na svoj način ulepša ovaj svet.
Što se tiče konstatacije, koja je prerasla u floskulu, da je lepota u oku posmatrača, sagovornica “Vesti” ukazuje:
– Lepota je sama po sebi doživljaj. Oko samo vidi, a duša je ta koja daje odgovor o lepoti i privlačnosti. Mislim da je sve pitanje vremena, neke slike privlače na prvi pogled a neke osvajaju polako.
Srce nije sluga mozga
Natalija je poznata čitaocima “Vesti”, koje su pre tri godine objavile razgovor sa njom. Bilo je to pre teških iskušenja sa kojima je suočen ljudski rod.
– Interesantno je da sam u februaru 2019. godine imala priliku i čast da izložim svoje poglede na vreme u kojem živimo. Suština, odnosno poruka je bila da kroz život srce ne može biti sluga mozga i da je strah prvi i najveći čovekov neprijatelj. Evo, postali smo svedoci šta sve strah može da kreira. Stičem utisak da su mnogi život i veru zamenili neznanjem i novcem! To nikako ne može doneti dobro, kako na ličnom tako i na kolektivnom nivou. Došli smo do tačke da je svaki pojedinac na ispitu zvanom život. Od toga kako će odgovoriti na ta “pitanja” zavisiće i lični i svačiji život. Stalno mi se provlači pitanje da li se čovek boji da živi ili da umre. I šta to zapravo čuva ili gubi dok vreme prolazi a koliko istinski uživa?!
O tome koliko je pandemija izmenila lični opis Toronta, naša sagovornika objašnjava:
– Ovo je lep grad koji volim, ali se sve drastično promenilo. To se primećuje u komunikaciji sa ljudima. Kod svih su prisutni bojazan i neka vrsta paničnog pogleda, a ima i pojedinaca koji ne žele da sagledaju svet oko sebe. Bačen je akcenat na materijalne vrednosti, mnogi misle da će nešto izgubiti ako ne prihvate ovo ili ono… To nije mudro rasuđivanje. Bez obzira na sve male i velike teškoće, znam da u ovom beznađu postoji mnogo nade jer na kraju tamne noći dolazi svetlost! Do nas je!
Atelje u domu
– Inspiracija za slikanje dolazi sama po sebi, naravno, u skladu s uslovima. Atelje mi se nalazi u domu gde sam okružena toplinom i ljubavlju svoje porodice, što se preobražava u neverovatnu snagu i potporu – ističe Natalija Đurišić Đukić.
Obojimo život!
Na izložbi “Portreti otpornosti”, iniciranoj izazovima koje je donelo doba kovida, predstavljena je, pored ostalih, Natalijina slika “Meeting” (“Susret”).
– Nadahnuće za ovu sliku bio je sam osećaj da život koji nam pripada treba da bude lep, šaren, vredan postojanja. Mi koji smo mali, pocrneli od briga, rušilačke energije sastali smo se da ga obojimo iz nove perspektive. “Meeting” je otkrivanje nove dubine svetlosti koju zaslužuje svako od nas – objašnjava Natalija.
