Mila Vešović, odavno već poznata čitalačkoj publici, slikarka i diplomirani profesor filozofije, godinama živi na relaciji Italija – Crna Gora. Obe su joj domovine. Više od tri decenije živi u gradu ljubavi, u gradu Romea i Julije, u Veroni. Predala se svim bićem slikarstvu. Boje su joj postale svakodnevica, ljubav i strast.
Nedavno je posetila Vićencu i tom prilikom je, u još jednom intervju, ekskluzivno za Vesti online, otkrila svoje letnje planove i namere.
– Leto je otpočelo vrućinama, tako da sam iskoristila da odem do Sardinije, a zatim odlazim u Budvu. Ovog leta ću izlagati svoje slike na kolektivnoj izložbi i inspirisana morem i suncem daću život novim slikama. Dok slikam ne žurim, ne jurim, ne radim, ne hukćem, nisam očajna, nervozna, dok slikam, ja živim” – kaže za Vesti online Mila, filozof po struci, a slikar u srcu.
Više od dve decenije izlaže na grupnim i samostalnim izložbama širom Italije, zavičaj ne zaboravlja i iz njega crpi inspiraciju za svoja dela.
Decenijama stanuje u Veroni, ali kako kaže “živi u svojoj kući, preko brda i mora, preko svojih slika, priča, ljudi i ljubavi”.
– Kad su devedesete otvorile kavez iz koga je izašla aždaja da prži sve dobro, kada više nije značila reč mudrih i onih koji veruju da pamet može nadjačati šovinističke krike, kada je oganj bio u njihovim rukama, pobegla sam. Otrgnuta iz moje zemlje u nepoznato, neizvesno, jureći za pukom egzistencijom nisam imala vremena za sebe i svoje boje. Skoro trideset godina kasnije vratila sam se platnu. Vraćam se drugačija, odrasla. Život, rat, to mešanje sreće, tuge i smrti me je učinilo hrabrijom i vratilo mi slike i likove koje prenosim na platno – ističe naša sagovornica Mila Vešović.
Ratne godine
Da se podsetimo, Mila je rođena u Jugoslaviji, u Beranama, 1963. godine; diplomirala je filozofiju i sociologiju na Univerzitetu u Sarajevu 1989. Po završetku fakulteta vratila se u rodni grad gde je radila kao profesor u Gimnaziji “Panto Mališić”, onoj istoj gde su predavali njen otac i stric, gimnaziji koja je nosila prezime majčine familije. Odlučila je da ode u Italiju kako bi naučila jezik, ali je istog dana kada je prelazila granicu počeo rat.
Kofer u uglu sobe
Namere da ostane samo godinu dana su se prolongirale, svaka godina završavala se pogledom na spakovan kofer u uglu sobe. Taj kofer je bio savest, memorija, peščani sat. Kad god bi se obradovala povratku kući neki novi sukob bi buknuo, pa je Mila smestila kofer ispod kreveta i prestala da planira. Upisala je Master studije na smeru lingvističko-kulturna medijacija i diplomirala 2003. na Univerzitetu u Veroni. Radila je kao kulturni medijator u školama, prevodilac za Opštinski sud u Veroni, novinar italijanskih časopisa “AZ Marmo” i “Verona”, ali i kao dopisnik crnogorske “Pobjede”. Objavila je dva romana “Ishodi” i “Poslije tri marta”, ali se slikarstvu uvek vraćala. Italijanski časopis “Arena” pisao je o Milinim slikama: “Eksplozija boja, svetloplavih pozadina i mora, plavih žena velikih očiju i dugih pletenica poput onih iz njene rodne Crne Gore.”
