Simbol pomirenja četnika i partizana kafana u Brajićima, koja će uskoro dobiti novi izgled, nalazi se u poslednjem selu na putu do Ravne gore. Na dvadesetak koraka od nje je kuća Radomira -Raće Petrovića u kojoj je u vreme rata bio štab Draže Mihailovića. Raćo je imao svega pet godina kada je došlo do susreta Draže i Tita, ali je mnoge detalje o ovom događaju saznao od oca Dragoljuba koji je svim srcem bio za ravnogorce i Čiču.
– Kafana se tada zvala Suvobor, bila je čuvena i pre rata, a bila je na putu Čačak-Valjevo. Gazde su bile neki Brajići. Moj otac, trgovac, sagradio je kuću 1935. preko puta nje računajući da će se Brajići razvijati i da će i on imati posla. Tako je bilo sve do 1941. kada su nam se uselili četnici. Donji deo kuće im je bio štab, a na spratu je bila radio-stanica. U jednoj sobi bili su smešteni članovi engleske misije pri četničkom štabu koju je predvodio Bil Hadson. Sve što je važno za četnički pokret od dolaska, pa do kraja 1942. do povlačenja četnika na samu Ravnu goru, vezano je za ovu kuću i kafanu u kojoj je tada bila četnička akademija za školovanje podoficira – priča on.
Dobro se seća da je sa činijom u ruci sa četnicima čekao porciju pasulja i da je oktobarskog dana, kada su se susreli Tito i Draža, u Brajićima bilo nekako svečano i da su se svi vojnici uparadili.
Tito je sa pratnjom, veli naš sagovornik, prebirajući po porodičnom sećanju, ušao u četnički štab, pozdravio se sa domaćinom Dragoljubom Petrovićem, koji je tada zapazio da nije imao dva prsta na desnoj ruci. Posle razgovora u štabu, Tito i Draža su prešli u gostinsku sobu kafane gde su održali sastanak, a šta se dešavalo niko živi nije znao.
– Po pričanju oca, svi su tada bili nešto nervozni i zbunjeni, a nakon toga Tito je sa pratnjom prenoćio u našoj kući i ujutru nastavio put ka Užicu. U vezi sa tim putovanjem, važan je još jedan detalj koji mnogo govori o ličnosti Draže Mihailovića. Bez njegovog znanja, neki četnički kapetan Glišić je imao nameru da ubije Tita tako što je na putu ka Užicu minirao neki most. Kada je to došlo do Draže, koji je dao oficirsku reč Titu da mu se ništa neće dogoditi, zapretio je da će postreljati sve koji su umešani u atentat na Tita – seća se starina.
Zahvaljujući, kaže on, časnom stavu đenerala Mihailovića, Broz je izbegao smrt.
– Nešto slično se dogodilo i 19. septembra te godine kad je neki poručnik Dragoslav Pavlović postavio zasedu Titu, ali je i tada Draža zapretio streljanjem svojim vojnicima i oficirima ako mu se nešto desi. Dakle, za samo dva meseca, Draža je dva puta spasao život Titu jer je bio častan i držao je do oficirske reči – otkriva naš sagovornik.
Zaboravljene stolice
Nakon rata, kafana je neko vreme radila, a u njenom sklopu je bila spomen-soba u kojoj su se sastali Tito i Draža i druga u kojoj su bile neke ratne fotografije Broza i Mihailovića. Sada nema ničega.
– Pre neku godinu došao je neko iz Gornjeg Milanovca i odneo je stolice na kojima su sedeli Tito i Draža i nikada ih nije vratio. Ostao je samo sto kojeg su napola pojeli moljci. O zgradi više niko ne vodi računa, a trebalo bi jer je ona važna za našu istoriju – ispričao je svojevremeno Petrović za “Vesti”.
Stolice na kojima su sedeli Tito i Draža uzeo je Radoš Gačić, tadašnji direktor Muzeja rudničko-takovskog kraja, da zaštiti od propadanja, ali se o njima ništa nije znalo. Posle mnogo vremena i raspitivanja, potpisnik ovog teksta je stolice našao kod Dragoljuba Adžića, stolara iz Lunjevice koji se zaprepastio kada je saznao da mu je Gačić doneo stolice istorijske vrednosti. Sva je sreća da je stolice odložio na tavan svoje radionice.
Krili odakle su
– Za nas i Brajiće je bilo najbolje da ni Draža, ni Tito nikada nisu došli u ovo selo. Posle rata bilo je uputnije reći da si iz Berlina, nego iz Brajića. Iako je iz sela bilo nekoliko četnika, svi smo bili i ostali četnici do danas. Kako nam je bilo sa tom etiketom, može se naslutiti, a i vidi se po selu. Od šezdesetak domova i sto pedesetak žitelja, koliko je bilo u toku rata, jedva je ostalo dvadesetak kuća sa pedesetak duša. Školu smo odavno zatvorili, kafana već davno ne radi, imamo jednu prodavnicu, autobus saobraća dva puta nedeljno ako je put prohodan i to je sve – pričao je Raćo Petrović.
