Činilo se da je španska fudbalska reprezentacija nepobediva. Imaju sve što treba, od golmana do Jamala, možda već sada, a ubuduće sigurno najboljeg na svetu. A onda naleteli na Portugal. Imaju i oni sve što treba, od golmana do Ronalda. Nije Liga nacija najvažnije takmičenje na svetu, možda nije pobeda posle penal serije ubedljiva, ali je pobeda! Vredna suza velikog Ronalda koji je golovima i u polufinalu i finalu pokazao da su godine ipak samo broj.
Možda je poraz u finalu prilika da se Španci malo spuste na zemlju. Skandal koji je na kraju napravio Jamal, kad je bacio medalju i kad nije hteo da čestita Portugalcima, najbolji je pokazatelj da moraju da shvate da i drugi igraju fudbal, pogotovo kad naiđu na komšije i fudbalski i mentalno slične. Mogu Španci lako sa timovima koje igraju „germanski“ fudbal, mnogo trčanja, mnogo snage, možda manje tehnike. Tada ovaj novi španski „tika taka“ dolazi do izražaja. Lako stižu do gola, lako daju golove.
Portugalci su pokazali da su nešto sasvim drugo, veoma slični Špancima. Lagani ritam, sjajna odbrana, ima ko da drži loptu na sredini, a napad brz, pogotovo za špansku odbranu koja je više koncentrisna na napad, nego za odbranu. Njihov sistem, nema veze ako primimo, daćemo uvek gol više, ne prolazi uvek. Trebalo im je ovo da se spuste na zemlju.
