M. Karović/Lična arhiva
SREĆAN PAR: Jelena i Aleksandar Karakašević

Sportski brakovi nisu neuobičajeni. Uostalom, ko će bolje da vas razume od nekoga ko je u „istom sosu“. Život profesionalnog sportiste traži mnogo odricanja, česta odsustva, „veze na daljinu“. Da bi opstala, mora da bude prava. Ova između nekadašnje reprezentativne rukometašice Jelene Nišavić i aktuelnog predsednika Stonoteniskog saveza Srbije Aleksandra Karakaševića svakako jeste. Kod nekoga se rodila prvog dana, kod nekoga malo kasnije. Krunisana je brakom 2015. Koji dan posle venčanja stigla je i kruna ljubavi – sin Ivan.

Jelena Nišavić, danas Karakašević, je bila član čuvene rukometne selekcije koja je na svetskoj smotri u Srbiji 2013. osvojila srebro. Aleksandar je, sigurno, naš najpoznatiji stonoteniser, učesnik brojnih takmičenja, između ostalog, pet puta Olimpijskih igara! I danas je najbolje rangirani srpski stonoteniser na svetskoj rang listi.

Kako Ljilja kaže

Kako ste se upoznali?

– Poznajemo se dugo, još od 2005. sa Mediteranskih igara u Almeriji. Bili smo prijatelji, oboje smo imali veze, pa ničega nije bilo među nama. Tek 2010. se iz prijateljstva izrodila ljubav – počinje priču Jelena.

Nadovezuje se suprug.

– Upoznali smo se još 2005. Na Mediteranskim igrama u Španiji, ali tu me nije fermala ni dva odsto – u svom stilu će Aleksandar.

Čime vas je osvojio Sale?

– Pre svega, neposrednošću. On je, prvenstveno, veliki drug i veliki čovek. Šarmantan je, njegova priča uvek „pije vodu“, uz to, ima sjajan smisao za humor… Kod njega sve može. Idemo tamo – idemo, možemo ovamo – može…

A vas Jelena?

– Ma, to je bila ljubav na prvi pogled. Bukvalno, ali samo sa moje na prvi, sa njene na deseti pogled – šali se Aleksandar.

Karakaševićka je u reprezentaciji provela više od deceniju i po.

– Za nacionalni tim sam igrala od 1997. U timu nisam bila kada sam povredila koleno. Od prevelike želje da igram, vratila sam se pre vremena. Posle dva meseca od oporavka usledila je povreda drugog kolena. Onda je oporavak bio duži, ali pošto sam tvrdoglava i uporna, radila sam još više i bila sam spremna da se vratim. Desilo se u jednom trenutku da se Svetlana Ognjenović povredila u subotu, ja u nedelju. Nacionalni tim je u dva dana ostala bez oba krila, a obe smo godinama pre toga bile u reprezentaciji. Desilo se na kraju da smo baš nas dve bile u Areni 2013. i osvojile medalju.

Kako je izgledao ulazak u nacionalni tim?

– Kada vratim film i uporedim vreme, to su dva različita sveta. Kao najmlađa sam ušla u reprezentaciju. Znalo se tačno ko nosi vodu, ko opremu. Nije bilo diktature, ali su postojala pravila. Sa druge strane, mogao si mnogo da naučiš od tih igrača. Meni se dešavalo, posle prvenstva, da sam bila u klubu gde su bila leva krila, znatno mlađa od mene i kada sam htela da prenesem na njih nešto iz iskustva, pokažem neki šut, caku, devojke su bile u fazonu „šta ti ima da mi pričaš?“. Da se to desilo u vreme Ljiljane Knežević, to bi bila katastrofa, odmah bih bila odstranjena iz reprezentacije. Znalo se ko, šta, kako… Kada Ljilja kaže akciju, ima to da se odigra, pa makar pao na glavu. Nema onoga „e, otvorilo mi se ovde, otišao sam da šutnem“. Nema toga. Do kraja se radi ono što je Ljilja rekla. I treneri su bili drugačiji – objašnjava Jelena.

Sale se priprema i za šeste Igre

Koji je trener imao najveći uticaj na vašu karijeru?

– Godinama pominjem Vuka Roganovića. Da se drugi ne naljute, pošto ima mnogo dobrih stručnjaka među starijima, ali Vuk je neko ko će bukvalno da ti nacrta, pokaže šta treba da uradiš i nema šanse da pogrešiš. Danas je sve kondicija, trči se, a kako ćeš da držiš ruku, da li ćeš da šutneš na prvom ili trećem koraku, to nije bitno. Uz Roganovića, moram da spomenem i Mileta Isakovića, koji je bio levo krilo i selektor reprezentacije jedno vreme. Po meni, njih dvojica su najbolji srpski treneri.

Koja rukometašica vam je pomogla da se što pre adaptirate u nacionalnom timu?

– Uz mene je najviše bila Maja Savić, igračica uz koju sam najviše naučila, proglašena za najbolje levo krilo na svetu. Maja je, prvenstveno, dobar čovek, a onda i dobar igrač. Šta god mi je trebalo, ona je bila tu. Uvek je bilo, hajde da vežbamo, hajde još jedna finta, još jedan šut… Maja je stvarno imala strpljenja za mene. Pored nje, uticaj je imala i Nena Damjanac koja je igrala i levo i desno krilo. Ona me je, takođe, naučila mnogo čemu.

Da se malo vratimo Karakaševiću. On se priprema za još jedne Olimpijske igre, iako još nije obezbedio vizu. Ipak, nada se da će u Tokiju šesti put da predstavlja Srbiju na igrama u mešovitom dublu.

– Što se tiče Olimpijskih igara, čisto sumnjam da će na kraju da se održe. Nadam se da hoće. Što se tiče mešovitog dubla, ne znam da li ćemo se kvalifikovati, ili ne. Korona je sve poremetila.

Kako podnosite tatinu razdvojenost?

– Nas dvoje super funkcionišemo. Kao nekadašnji sportista, odlično ga razumem. Prolazila sam kroz iste situacije, nekako mi je normalno da mi kaže „Sutra idem na pripreme, deset dana neću biti kod kuće“. Onda gledam da se organizujem, odem kod mame, odemo kod Saletove mame, otputujemo negde, gledamo da i mi ne budemo kod kuće kada tata nije tu – objašnjava Jelena.

A kako tata podnosi razdvojenost?

– Sve mi teže pada, jer je Ivan sve stariji, pa mu više nedostajem. Nadam se da je ovo moja poslednja profi sezona, odnosno da ću imati dosta vremena za sina – jasan je Sale.

Publika motiviše

Ivan već razume da tata neće biti tu?

– Kada treba negde da otputujem, on veče pre toga počne sa „tata, baš ćeš mi nedostajati“. Pokušava da me „zadrži“ iako zna da moram da odem, da je to moj posao. Dok je bio manji sa tim nije bilo problema.

NE VOLI DA SE SLIKA: Ivan u maminom i tatinom dresu

Aleksandar više ni ne zna koliko dugo je u trenažnom procesu. Da i dalje vredi svedoči poziv iz Nemačke. Pre nekoliko dana, Karakašević je predstavljen u novom klubu:

– Curbruke Grencel je klub sa ozbiljnom tradicijom, jedan od najboljih u Nemačkoj. Šta mu se desilo da me pozove, ne znam, ali mislim da je ovo pravi trenutak, ne samo da odigram prvu Bundesligu, već i da se oprostim od stonog tenisa, bar na tom nivou. Što se takmičenja tiče, Bundesliga će da se igra, samo je pitanje da li će biti publike i, ako je bude, u kom broju, što mi je posebno žao, jer moj jedini motiv je kad ima dosta ljudi, kad su pravi mečevi.

Da li vam teško padaju treninzi, odnosno do kada planirate da igrate?

– Odavno ne treniram kao što sam nekada trenirao, ali i dalje, kada ne odem na trening, bude mi teško. To znači da i dalje imam volje, a i mogu. I svaki put kada ne odem, bude mi teško – zaključuje Karakašević.

SALE: Lepše je igrati; JELENA: Ivan sve promenio

Da li je lakše biti igrač, ili predsednik saveza?

– Pre svega, mnogo je lepše biti igrač, nego funkcioner, pošto te raznorazni ljudi „buše“ sa svih strana i pokušavaju na razne načine da te sputaju, a bar u mom sportu, ako si dobar, teško neko može da te izbaci. Dok si dobar, tu si – iskren je Karakašević.

Koja funkcija je Jeleni draža? Biti mama, ili reprezentativka?

– Uh, mama, definitivno. Taj „posao“ radiš sa zadovoljstvom. Kada sam dobila Ivana, moj svet je okrenuo za 180 stepeni. Nisam ni pomislila na loptu, trčanje, trening, kako je vreme odmicalo, kako je rastao, kroz njegovu igru sam se vratila u formu, jer je on dete koje ne staje 24 sata. I kada spava, ne miruje. Šutira mamu ili tatu. Mislim da je to najlepši „posao“ na svetu.

Da li Ivan pokazuje interesovanje za nekim sportom?

– Trenutno ne. Vodila sam ga na stoni tenis. Ima jedan snimak, još je bio u „zeki“, gde vraća tati lopticu reketom. Išao je kod Saleta u klub i bilo mu je zanimljivo, zato što je tamo imao jednog drugara. Kada je taj dečak prestao da dolazi i Ivan je odustao. Nije mu bilo zanimljivo. Nismo u fazonu da ga teramo da nešto trenira. Ako bude želeo, imaće podršku. U kući ima lopti iz svih sportova – smeje je Jelena.

„Prokletstvo“

Iako mama, uskoro i „penzionerka“, Jelena odlično izgleda.

– Nemam problem sa kilažom, sve mogu da jedem. Sale kaže „prokleta si“. Često zna da kaže, Boba Grujić je isti kao moja žena. On kada je gladan, ako ne stanemo sa treningom u sekundi, on poludi. Isto i ja. Ako ne jedem odmah, ja se unervozim. Često se šali, kaže šta sam bogu zgrešio, prvo Boba, pa ti – kroz osmeh će Jelena.

Aleksandar potvrđuje njene reči:

– Vrlo teško podnosim, posebno kada uzme u ponoć da jede, a ja se od 18 sati borim da ne jedem“

Vitrine pune medalja

U domu Karakaševića je prava kolekcija medalja. Čijih ima više?

– Saletovih, definitivno. Ne samo zato što je više osvojio, već zato što sam ja donela samo jednu, onu najvredniju – ponosno će Jelena.

– Mojih, onih pravih, ima 14, ove ostale ne znam, nisam brojao – kaže Sale.

I pas Srećko je zvezda

Kod Karakaševića nema proseka. Svi iz kuće su poznati. Čekajući da se Ivan opredeli čijim će stopama, Jelena i Aleksandar su bili „zauzeti“ oko Srećka, narodu poznatijeg kao Sretko.

– Naš Srećko je pas sa premijere predstave „Smrdljiva bajka“ sa Lauševićem – otkrivaju.

Sportska porodica

Jelenina snaja je rukometašica. Ivana Milošević, danas Nišavić, koja je takođe bila član srebrne selekcije, udata je za Jeleninog brata, Jevrema. Pre samo desetak dana, Karakaševićeva je postala tetka. Ivana je rodila sina Luku.

– Često se šalimo kako u našoj porodici imamo četiri nacionalna priznanja. Sale, Saletov tata Milivoj, Ivana i ja – kaže Jelena koja će od septembra da se priključi spisku „penzionera“.

Kumovske veze

Malog Ivana trebalo bi da krsti jedan rukometaš.

– Ivan Nikčević će biti Ikin kum. Moja venčana kuma je Verica Nikolić, odnosno Dimitrijević – ponosno će Jelena.