Operacija "žilet", koja se samo srećnim sticajem okolnosti nije završila tragično, zato je dobar argument za bruku i sramotu ne samo britanskog pravosuđa i zatvorskih vlasti "Vejkfilda" u Jorkširu, već i Haškog tribunala, Suda za ljudska prava iz Strazbura i, naravno, – zvaničnog Beograda.
Zašto baš njihova?
Onaj ko je smestio generala Krstića, ostarelog invalida bez noge i mogućnosti da koristi protezu, u osinje gnezdo kriminalaca i islamskih ekstremista svake vrste, od kojih neki kao glavni operater žiletom neće izaći živi sa robije, svesno je planirao ovakvu vrstu torture i raspleta nad navodnim i do sada jedinim krivcem za Srebrenicu. Nezavisno od poverljivih podataka prema kojima priklani srpski general nije zvanično ni preuzeo komandu kada se dogodila tragedija u Srebrenici.
Smeštajem u "Vejkfild", nevino osuđenog kaznili su duplo. General nije normalno uzimao obroke, nije normalno išao u šetnju, bio je izložen stalnim pretnjama kao da je glumac u američkim akcionim filmovima. Otuda, ne zvuči uverljivo saopštenje iz Haga, prema kome delioci pravde iz ovog najčuvenijeg holandskog letovališta odgovornost za klanje žiletom prebacuju na Britance, sve praveći se Englezi – pa Krstića je u "Vejkfild" poslao Hag!
Ponosni i depresivni general više od pola godine apelovao je lično i preko advokata i porodice da mu preti opasnost. Na ono što će se dogoditi par meseci kasnije, uredno su upozoravani Služba bezbednosti zatvora, ambasada Srbije u Londonu, Sud za ljudska prava u Strazburu… Svi su izrečeno primili k znanju, a završilo se – klanjem i rezom od 20 centimetara, koji je promašio arteriju i mogućnost da generala pošalje bogu na istinu. Nekoliko dana nakon pokušaja ovog brutalnog ubistva ne oglašavaju se ni iz Strazbura, ni iz vrha britanskog pravosuđa, a nemušto zbore iz Haga i Beograda.
Ako je i objašnjivo zašto institucije evropske demokratije ćute, šta je sa našim političkim i humanističkim prvacima. Gde su svi oni aktivisti i borci za ljudska prava sada kada je jedan srpski građanin, pošteno služeći kaznu od 35 godina koja mu je nepravedno odmerena, podvrgnut takvoj torturi, poniženju i ugrožavanju života. Kako to da su u slučaju klanja generala Krstića izostali svi oni izlivi saučešća i solidarnosti kakvi su, recimo, demonstrirani u slučaju morbidnog kažnjavanja već čuvene keruše Mile?
Tragičan epilog Krstićevog početnog robijanja u Jorkširu bio je dobar povod da zvanični organi i vlasti u Beogradu, na čelu sa uvek revnosnim predsednikom Tadićem, argumentovano zatraže da srpski haški osuđenici izdržavaju kaznu ili u Srbiji, ili u najbližem okruženju. Ako smeju da se drznu da idu toliko daleko. Za sada Rasim Ljajić je u ime Nacionalnog saveta za saradnju sa Hagom beskompromisno predložio da se Krstić vrati – u Sheveningen.
Toliko o iskrenom stavu da srpske vlasti sve čine da naši, kad već moraju, robijaju u Srbiji. Do nekog sledećeg klanja novog srpskog osuđenika!
