Novoizabrani patrijarh srpski Porfirije uputio je očinske blagoslove i pozdrave svoj vernoj deci Australije i Novog Zelanda, istakavši posebno da kao narod Svetoga Save treba da svetlimo svojim životom i delima u društvu u kome se nalazimo, da istrajavamo na putu Hristovom, da u Njemu nađemo svoj oslonac, snagu i utehu. Obilazeći mesta odakle je većina Srba u mojoj eparhiji, teško je bilo gledati zapustele i porušene kuće, sela i gradove koji su nekada vrveli od života pre strašnog pogroma našeg naroda sa njihovih vekovnih ognjišta.
Ovo u ekskluzivnom intervjuu za “Vesti” ističe episkop Mitropolije australijsko-novozelandske Siluan (Mrakić).
Vladika Siluan se posle višemesečne posete otadžbini nedavno vratio u Australiju, a za naše čitaoce otkriva detalje tog puta, ali i koje sve nove aktivnosti čekaju jednu od najhomogenijih srpskih zajednica.
Opustela sela
Nedavno ste se vratili u Australiju. Boravak u otadžbini ste iskoristili da obiđete više eparhija. Koji su to događaji i susreti koje biste posebno izdvojili?
– Boravak u otadžbini za nas koji dolazimo sa distanci od više desetina hiljada kilometara jeste, pre svega, velika radost, a i prilika da obnovimo naše duhovne snage, da se napojimo sa izvora vode žive, koji vekovima teče i vodi naš narod srpski u svesmisao i život. Nakon dve odbijenice, najpre u februaru radi odlaska na izborni Sabor, a zatim i u maju za redovni prolećni, jedva sam dobio dozvolu za izlazak iz Australije uz određene uslove, od kojih je jedan bio da duže ostanem van nje, pa sam iskoristio priliku da obiđem mnoge eparhije naše Crkve i krajeve gde naš narod vekovima živi. Pored blagodatne i okrepljujuće posete Svetoj Gori – manastiru svete nam srpske carske lavre Hilandar, susreta sa dragim nam igumanom Metodijem i bratijom manastira, imao sam priliku da posetim mnoge druge eparhije naše Svete Crkve u kojima sam dočekan otvorenog srca i ispruženih ruku braće arhijereja, kojima sam neizmerno zahvalan.
Dosta Srba iz Australije je rodom iz Krajine. Da li ste imali priliku da obiđete sva ta mesta koja su sada pusta?
– Tako je. Bilo mi je važno da zbog velikog broja mojih eparhiota posetim naše eparhije u Hrvatskoj. Imao sam želju i ranije, a posebno otkako sam postao vladika vernom narodu Petog kontinenta, da posetim prostore Srpske Krajine, iz koje je proteran veliki broj mojih eparhiota. Međutim, zbog kratkog vremena i eparhijskih obaveza, nikako nisam uspevao da to ranije učinim. Poseta svetinjama Eparhije gornjokarlovačke, kao što su manastir Presvete Bogorodice na Kordunu, Saborni hram u Karlovcu, hram Svetog Georgija u Rijeci i manastir Gomirje, ostavila je veliki utisak na mene, a tako isto i dolazak u Eparhiju dalmatinsku. Tu bih posebno izdvojio manastire Krku i Krupu, dve velike svetinje na ovim prostorima koje sam još odavno želeo posetiti. Pored prelepog pejzaža, teško je bilo gledati zapustele i porušene kuće, sela i gradove koji su nekada vrveli od života pre strašnog pogroma našeg naroda sa njihovih vekovnih ognjišta.
Čestitke patrijarhu
Zbog pandemije Covid-19 niste bili u prilici da prisustvujete izboru novog poglavara SPC. Da li ste sada imali prilike da razgovarate sa patrijarhom Porfirijem i koju je poruku uputio verujućem narodu u Australiji i Novom Zelandu?
– Tokom boravka u Srbiji imao sam pre svega blagoslov i priliku da lično čestitam u ime svoga sveštenstva, monaštva i vernog naroda Njegovoj svetosti na izboru za predstojatelja naše Svete Srpske pravoslavne crkve. Takođe sam imao blagoslov da više puta saslužujem Njegovoj svetosti, kao i blagoslov da u nekoliko navrata sa njim razgovaram o životu i radu naše Crkve na Petom kontinentu. Svjatjejši se posebno obradovao otvaranju prve srpske škole u Australiji – Koledžu “Sveti Sava”, izrazivši želju da svestrano podrži ovu ustanovu i svojim pokroviteljstvom. Patrijarh je takođe uputio svoje očinske blagoslove i pozdrave svoj vernoj deci Australije i Novog Zelanda, istakavši posebno da kao narod Svetoga Save treba da svetlimo svojim životom i delima u društvu u kome se nalazimo, da istrajavamo na putu Hristovom, da u Njemu nađemo svoj oslonac, snagu i utehu. Njegova svetost je takođe izrazio želju da poseti najudaljeniji oltar naše Crkve i svoju svetosavsku decu čim se steknu uslovi za isto.
Kada bi mogla da se očekuje njegova poseta Australiji i Novom Zelandu?
– Nadamo se čim se steknu uslovi, a to znači, kada se normalizuje međunarodni saobraćaj, ukinu restrikcije koje ograničavaju broj okupljanja i drugo. Možda krajem iduće 2022. ili 2023. godine. Sve zavisi od rasporeda Svjatjejšeg, kao i prilika i mera koje budu na snazi.
Povratak u domovinu
Korona je definitivno promenila svet, a koliko je promenila Srbe?
– Smatram da, ukoliko želimo da budemo realni, nema čoveka ili nacije koju nije pogodila ova pandemija, pa čak i one zemlje koje ova bolest nije dotakla. Mislim, pre svega, na atmosferu koju je kreirala ova kriza. Ovo je isuviše velika i veoma kompleksna tema za okvire jednog intervjua, ali bih svakako rekao da je kriza Covid-19 ostavila svoj trag ne samo na telu, nego i na duši našeg naroda. Pored činjenice što umemo kao narod da se brzo adaptiramo u nevolji, što stoički krize podnosimo, svakako nismo ostali netaknuti. Navešću samo jedan primer koliko je uticala ova kriza na naš srpski narod u Australiji, a on se sadrži u velikom broju, na desetine porodica, naših vernika koji napuštaju Australiju i odlaze u Srbiju. Povratna migracija prema otadžbini je sigurno za mnoge pozitivna vest, ali i jasan signal koliko nas trenutna kriza pogađa. Mi nismo narod koji se lako može staviti u okove, a restriktivne mere koje su na snazi u Sidneju i pogotovo Melburnu već zadnjih godinu i po dana su mnoge Australijance primorale da se sele u unutrašnjost, dakle, u ruralna mesta – na farme u svojoj potrazi za slobodom, a naš narod ka starom kraju, gde smatra da će mu u svakom slučaju biti bolje, ili da će barem lakše podnositi nevolje.
Mnoge je začudila vaša izjava da je ova pandemija zapravo veliki blagoslov?
– Postoji u hrišćanskom životu mnogo paradoksa, tako i paradoks da nam nevolje mogu biti blagoslov. Sveti apostol Pavle, kada govori o paradoksu Krsta, kaže da je on za Jevreje sablastan a za logiku Jelinsku ludost (1Kor. 1, 23), a opet, sila Božja nama (hrišćanima) koji se spasavamo! (1 Kor. 1, 18). Dakle, Golgota – krsno stradanje, teška, i za ondašnji svet najsramnija smrt, otvorila je put pobedi, slavi i spasenju – koja se zadobija u Vaskrsenju. Tako u hrišćanskom životu stradanja i krize postaju, kada se prema njima jevanđeljski odredimo – blagoslov, jer nas pokreću ka dubljem razmišljanju o smislu života, preispitivanju sebe, vrednosti iza kojih stojimo, koje nas vraćaju Bogu i sebi. Tako i sama korona, pored svih izazova i stradanja koja nosi sa sobom, u isto vreme nam se pruža kao prilika za obnovu našeg duhovnog života, života u Hristu.
Kosovski zavet
Pitanje sudbina Kosova ujedinjuje i Srpsku crkvu, ali i narod. Čini se da to ipak nije dovoljno?
– Kosovo jeste naše grdno sudilište… Ali, u isto vreme i naš put povratka iskonskom sebi. Kosovo je mnogo više i dublje pitanje nego što je geografija, teritorija… ono je plan i program srpskog naroda. Upoznavanjem sa Kosovom, sa njegovim zavetom, će biti presudno za nas kao narod, ma gde živeli, a s tim u vezi i sa njegovim očuvanjem.
Povratak veri
Patrijarh srpski Porfirije svaku svoju besedu započinje pozivom na jedinstvo. Zašto je ono bitno?
– Jedinstvo našeg naroda se jedino može ostvariti i očuvati povratkom veri, a to znači povratku izvornom načelu jedinstva – Bogu, njegovoj blagodati koja čini mnoge jednim. Treba da prestanemo da se “partijski” posmatramo i delimo. Potrebno je, kao što je nedavno Svjatješi patrijarh srpski, govoreći o našem dubinskom identitetu, rekao da se setimo da nam je “ime Hrišćanin, a prezime Pravoslavni”! Kada počnemo jedne druge doživljavati kao najrođeniju braću i sestre, kao decu jednog istog duhovnog rodonačelnika Svetoga Save, onda će biti mnogo bolje. Omladinu treba vaspitavati da vole svoje junačke pretke, vitezove i vojvode, svoju istoriju, ali upravo kroz ovu prizmu svoje pravoslavne vere i njenih vrednosti. To je ključ i rešenje za mnoge naše greške i spoticanja.
“Teško protiv bodila praćati se”
Završili ste Cetinjsku bogosloviju. Kako gledate na aktuelnu situaciju u Crnoj Gori, posebno kada je reč o odnosu prema SPC?
– Smatram da i pored višedecenijskih napora od strane režimskih struktura u Crnoj Gori da veštačkim putem polarizuju narod, Bog je opet i opet pokazao da je “teško protiv bodila praćati se” (Dela Ap. 9, 5). Dakle, borba protiv Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori se pokazala kao borba protiv narodne duše, protiv bića njegovog. To se jasno projavilo u najčudesnijem događaju u poslednjem vremenu u pravoslavlju, a to su litije ili duhovni ustanak naroda koji je predvodio blaženopočivši mitropolit Amfilohije sa braćom arhijerejima i svojim sveštenstvom i monaštvom. Vekovna duhovna setva, pogotovo zadnjih nekoliko decenija pod patronatom mitropolita Amfilohija je urodila velikim plodom. Zna se gde je i ko je Crkva u Crnoj Gori. Ako politika ne želi da prepozna, prepoznaje narod. Mislim da će novi mitropolit, Njegovo visokopreosveštenstvo Joanikije, uspeti da nastavi i svojim radom doprinese unapređenju duhovnih tekovina rada svoga velikog prethodnika. Kroz duhovno buđenje dolazi do dublje samosvesti o tome ko smo i šta smo, šta je najvrednije i zašto se vredi žrtvovati.
Kako pamtite taj period života u Bogosloviji? Predavali su vam mnogi današnji arhijereji, a sve pod budnim okom mitropolita Amfilohija. Možete li sa našim čitaocima da podelite neku lepu priču vezanu za njega ili taj deo školovanja?
– Biti na Cetinju devedesetih godina nije bilo lako. Bogoslovija nakon dužeg vremena je ponovo vaspostavljena, a rat se tek završio. Međutim, u isto vreme, naše generacije bogoslova su imale veliki blagoslov samih svetinja, kao i profesorskog kadra koji je u to vreme predavao na Cetinju. Pamtim iz toga vremena hrabrost i ispovedništvo mitropolita Amfilohija, kao i sadašnjeg mitropolita Joanikija, posebno u vremenu održavanja litija na Cetinju povodom praznika Svetog Petra Cetinjskog. Tada nije bilo lako proći diskretno gradom kao bogoslov, a kamoli svečanom litijom. Tokom litije, naročito centralnim korzoom gde su bili raspoređeni restorani i kafići, nailazili bi na razne provokacije, vređanja, puštanja glasne muzike i druge neprijatnosti. Mitropolit Amfilohije bi krstom blagosiljao hulitelje, a gromkim glasom pozivao nas bogoslove da pevamo slavoslovni psalam “Slavite Gospoda, jer je dobar; jer je doveka milost njegova” (Ps 135, 1). Čini mi se da smo tada bili spremni da život položimo za Hrista, pre svega zbog hrabrosti i primera koji smo pred sobom videli u ličnosti Mitropolita Amfilohija.
Rasadnik svetosavaca
U martu ove godine je svečano postavljen krst na kupoli Koledža “Svetog Save”. Koliko je ova škola bitna za srpsku zajednicu u Australiji?
– Koledž “Sveti Sava” je mnogo više od privatne dnevne škole Srpske crkve na Petom kontinentu. Koledž “Svetoga Save” je zamišljen kao novo poglavlje u radu i životu naše zajednice na ovim prostorima. Bitan je pre svega što u središtu svome ima kao žilu kucavicu sveti hram, što školski dan započinje molitvom, mirisom tamjana, celivanjem ikone i blagoslovom sveštenika. Koledž je zatim važan i bitan zato što deca koja ga pohađaju neće biti izložena raznim izopačenim učenjima koja su, nažalost, prodrla u učionice mnogih škola, i avaj, što je najtragičnije, u mnoga čista i neiskvarena srca dece. Bitan je što će se deca uporedo sa akademskim znanjem vaspitavati i uzrastati u svetotajinskom i svetovrlinskom životu, što će hoditi putem koji vodi u život. Bitna je ova škola jer će postati rasadnik svetosavaca, budućih intelektualaca koji će imati pravoslavlje kao svoju vrhovnu vrednost. Bitna je i zbog velikog doprinosa u očuvanju našeg jezika i kulture. Isto tako je bitna ova škola jer je otvorena za sve koji žele da se vaspitavaju na pravoslavnim načelima. Bitan je koledž i iz toga razloga što će biti naš najveći doprinos širem australijskom društvu. U planu je proširenje škole, odnosno, izgradnja srednje škole. Postoje određeni izazovi, ali verujemo da ćemo uspeti da ovo ostvarimo uz Božju pomoć i podršku naroda.
Rođen u dijaspori
Jedan ste od retkih vladika rođenih u dijaspori. Da li je ta činjenica prednost ili mana kada je reč o radu u eparhijama koje su daleko od otadžbine?
– Duhovna njiva naše dijaspore je u mnogo čemu drugačija od one u matici po svojoj strukturi i sadržaju. Ona se neprestano menja, a često može da bude trusna, te iziskuje dodatnog strpljenja i takta u pristupu rešavanja problema i izazova sa kojima se često suočavamo kao arhijereji. Siguran sam da poznavanje mentaliteta, političkih prilika, istorijskog konteksta kretanja našeg naroda na određenom području (pogotovu dijaspore), poznavanje sveštenstva, kao i jezika (u slučaju Australije srpskog i engleskog), jeste velika prednost za službu arhijereja. Međutim, treba imati na umu da je naše kretanje na zemlji uvek krsto-vaskrsnog karaktera, te uvek možemo očekivati poteškoće, ali ih hristovskim putem treba rešavati.
Ne gubimo veru i nadu
Koji su izazovi sa kojima se suočavate i na šta vam se vernici najviše žale?
– Trenutno smo svi pod istim pritiskom iskušenja vezanim za krizu korone. Mnogi su smućeni, opterećeni i zabrinuti zbog onog što se dešava, samom atmosferom koja vlada. Važno je da ne dozvolimo da nas ona podeli i otuđi jedne od drugih. Treba da razumemo, a i da nosimo po svetom apostolu Pavlu slabosti jedni drugih (Gal. 6, 2). Ono što je najvažnije jeste da se obraćamo Bogu pokajničkim vapajem a da nikada ne gubimo veru i nadu. Verujemo da će Bog dati da i ova nevolja prođe u svoje vreme. Razni su izazovi i sa decom, sa porodicom, ali moramo se boriti, ne tražiti samo ljudska rešenja, već da se pružamo u molitvi Bogu Koji je kadar sve naše nemoći i brige preuzeti na Sebe, a nas same rasteretiti i obnoviti (Mt. 11, 29).
Duhovno čedo vladike Milutina
Duhovno ste čedo vladike Milutina koji je preminuo od posledica kovida?
– Važan događaj, ujedno i potresan za mene, bio je odlazak na grob dragog mi duhovnog oca vladike Milutina. Prošlo je više od godinu dana od kako se upokojio, a da nisam imao mogućnosti da se nekako oprostim sa njim, da mu budem na opelu, na grobu. Nema dovoljno prostora u ovom intervjuu da smestim sve utiske u vezi sa ovim događajem, kao i za one o poseti valjevskom kraju. O tome možda nekom drugom prilikom…
Poruka sa Sabora
Prisustvovali ste prolećnom zasedanju Sabora SPC. Koje su one ključne poruke koje ste preneli vernicima u vašoj eparhiji?
– Prisustvo arhijereja na Svetom arhijerejskom Saboru pomesne mu Crkve nije samo stvar kanonskog poretka, već pre svega blagodatno-pedesetnički događaj i iskustvo. Kada se episkopi sabiraju na Saboru, oni to ne čine kao individue, već kao oni koji sobom predstavljaju – oprisutnjuju svoju lokalnu Crkvu (eparhiju), dakle, svoje sveštenstvo i verni narod. U sklopu diskusije o raznim temama koje su od opšteg značaja za život naše pomesne Crkve, arhijereji podnose i izveštaje o lokalnim prilikama, radu i misiji Crkve na području poverenim ih eparhija. Pored saopštenja sa zasedanja Svetoga arhirejskog Sabora Srpske pravoslavne crkve, koji je svima dostupan preko crkvenih glasila, a koji uglavnom izlaže sve one glavne odluke i poruke koje se tiču života i rada naše pomesne Crkve, poruka koju sam preneo svome sveštenstvu i vernom narodu, namerno kažem poruka, jer smatram da ona zapravo sabira u sebi sve poruke ponaosob, glasi: kao narod Svetoga Save u vremenu velikih izazova i tektonskih društvenih promena dužni smo da se čvrsto i nepokolebljivo držimo Bogočoveka Hrista, a to znači naše Svete pravoslavne vere. Na taj način ćemo očuvati i sve ono što nas kao narod krasi i oplemenjuje, a isto tako ćemo imati snage i mudrosti da odolimo svim iskušenjima sa kojima se suočavamo.
Projekat svih nas
S ponosom navodite da je Koledž “Svetog Save” uspeh cele srpske zajednice? Koliko je teško očuvati to jedinstvo, posebno kada je reč o mladima?
– Kada sam govorio o uspehu cele zajednice po pitanju koledža, želja mi je bila da akcentujem da projekat koledža ne sme da se lokalizuje, da se podredi jednom gradu ili državi. To je projekat svih nas Srba na ovom kontinentu. S tim u vezi, otvaranje ove škole, njen napredak i očuvanje jeste uspeh svih nas, radost svih nas, ponos svih nas, a u isto vreme i obaveza i dužnost da se svi uključimo i pomognemo ovom projektu ne samo da zaživi, već i da se održi. Retke su etničke zajednice u australijskom multikulturalnom društvu koje imaju svoju sopstvenu školu, aktreditovanu i priznatu unutar sistema obrazovanja ove zemlje.
Da li su u planu još neki projekti kojima bi se unapredio život srpske zajednice u Australiji i Novom Zelandu?
– Smatram da je uporedo sa izgradnjom prve srpske škole (ako Bog da i škola u drugim gradovima Australije), kao i obnovom naših manastira, došlo vreme da naša Crkva ima svoju Episkopiju, instituciju koja bi bila simbol jedinstva naše Crkve i naroda na ovom kontinentu. Ona bi trebala da se podigne na imanju naše Mitropolije nedaleko od Koledža Svetoga Save. To bi bio dodatni signal i društvu u kome živimo da smo zrela i organizovana zajednica. Ona treba da bude ogledalo naše zajednice. Skromna, ali funkcionalna, sa svim pratećim sadržajem za rad Mitropolije i njenih centralnih tela. Dom u kome bi episkop kao domaćin mogao da dočekuje svoje sveštenstvo, monaštvo i verni narod, kao i gostujuće velikodostojnike i zvanice.
