Srpskoj pameti nema granica. Dragana Perković-Martin u timu stručnjaka NASA poslala je rover Istrajnost na sedmomesečni put do Marsa, a Marko Krčo je s rodnih vojvođanskih njiva, preko Amerike i Kine najvećim teleskopom na svetu dosegao najudaljenije zvezde.
Astrofizičar Marko Krčo je jedini stranac u ovom projektu Kineske akademije nauka. Doktorirao je na Kornel univerzitetu u Njujorku, a poslednjih pet godina radi na najvećem svetskom radio-teleskopu i s kineskim naučnicima pokušava da odgonetne odgovore na velika filozofska pitanja: odakle smo, šta smo, da li ima drugih kao što smo mi i kakva je budućnost kosmosa? U tom poslu, kaže Marko, neretko izumeju nove tehnologije od koristi za svet i navodi primere.
– Vaj-faj je patent ekipe astronoma iz Australije koji su tražili mikroskopske crne rupe i način da brzo prenesu podatke s teleskopa na kompjutere. Tako smo dobili bežični internet. Ali ni dži-pi-es bez astronoma ne bio toliko dostupan i precizan da vas vodi do svakog sokaka na kugli zemaljskoj. Radio-astronomi su izumeli i uređaje koji pojačavaju signal, a ne dodaju smetnje što je ključna tehnologija za mobilne telefone – profesorski podučava Marko i objašnjava da astronomima te tehnologije nisu bile cilj, ali su morali da ih osmisle da bi dostigli što žele.
Nebesko oko
A na nebu gledaju fiziku u situacijama koje ne mogu da simuliraju u laboratorijama i to se zove astrofizika za koju je 40-godišnji Marko ekspert.
Zanat je pekao sa naučnicima na američkom teleskopu u Portoriku, grdosiji od 900 tona koja se posle pola veka jednostavno srušila.
– To je najveća tragedija u astronomiji poslednjih decenija. Tamo je pet Nobelovih nagrada napravljeno – kaže sa setom Marko koga je decenija rada u Portoriku teleskopu preporučila Kineskoj akademiji nauka da mu ponudi posao na razvijanju novog, najvećeg teleskopa na svetu s nazivom “nebesko oko”.
Vanzemaljski život
– Moj prvi posao je bio da se teleskop osposobi i da se namesti oprema i urade testovi. Tek poslednjih godinu dana smo u punoj naučnoj operaciji. To je ogromna metalna kupola prečnika 500 metara, koja je ukopana u planinama Južne Kine i ima sposobnost da sakuplja radio-talase u oblasti dvostruko većoj nego što je to mogao radio-teleskop u Portoriku. Ovaj džinovski tanjir ima zadatak da zaviri u najdublje i najmračnije kutke svemira u potrazi za naznakama o njegovom poreklu, ali i vanzemaljskom životu – kaže Marko i dodaje da će trebati još 10 godina da se teleskop potpuno osposobi.
Ipak, s kineskim naučnicima za kratko vreme već je s “nebeskim okom” otkrio 102 nova pulasara, odnosno umrlih zvezdi u našoj, a nadaju se uskoro i u drugim galaksijama.
Nigde kao kod kuće
Marko sa suprugom, koja je takođe iz Srbije, živi u Pekingu, a od teleskopa ga dele tri i po sata leta i četiri časa vožnje automobilom. Kaže da se život u Aziji mnogo razlikuje od onog u Americi.
– Kad sam pre pet godina došao, u Pekingu je živelo stotinak Srba, a danas ih je bar 2.000. Osim mene, tu su još trojica Bečejaca. Ipak, kao i većini dijasporaca, nedostaju mi prijatelji i domaća hrana. Zato se trudim se da dođem u Srbiju bar jednom godišnje – setno kaže Marko.
Na pet planina
Marko kaže da su Kinezi uradili ogroman posao.
– Zamislite perfektnu, šuplju kupolu. Onda izdubite dolinu između pet planina s dovoljno prostora da je položite. Ta kupola fokusira radio-talase na jednu tačku 150 metara uvis gde je okačen instrument težak 30 tona i visi na kablovima s visokih tornjeva na sporednim planinama.
Kroz pustinju i prašumu
Iako je među vrhunskim naučnicima sveta, Marko skromno ističe da je najvažnija ljubav prema profesiji, bez obzira na akademsku poziciju.
– Radio-astronomi kao ja puno putuju po celom svetu. Uglavnom radi saradnje, učešća na konferencijama, kao i zajedničkih projekata na teleskopima koji se grade na izolovanim lokacijama kao što su planine, džungle, ili pustinje da bi se izbegle smetnje uzrokovane ljudskim aktivnostima. Najzabavniji deo ovog posla su putovanja do svih tih teleskopa. Pre epidemije, provodio sam oko šest meseci godišnje na putu – kaže Marko.
Sedam minuta užasa
Dragana Perković-Martin bila je u timu NASA stručnjaka zaduženih za radarske sisteme na putu rovera “Istrajnost” do Marsa. Bez radara ne bi bilo moguće ni sedam minuta dugo sletanje koje se opisuje jednom rečju: Užas.
– Moj tim je napravio radar koji je davao podatke brzine kretanja i udaljenosti vozila od površine Marsa. Mi smo učestvovali u tih sedam minuta užasa i ja sam vodila tim sistem-inženjera koji su bili odgovorni za to kako radar funkcioniše u toku sletanja – objasnila je Dragana Perković-Martin.
Po sletanju, rover koristi drugi radar koji proizvodi naučne podatke, ali i kopa prvu veliku rupu u potrazi za dokazima o pretpostavljenom nekadašnjem životu jer tu je pre oko tri i po milijarde godina bilo vode. Ako je i još ima, to je sigurno led, jer je temperatura do minus 60 stepeni Celzijusa. Za sada, rover nije slao značajne naučne podatke, ali je snimio divnu panoramu tokom provera jedne od glavnih kamera.
– Kada ljudi na Zemlji odluče da je nešto veoma zanimljiv uzorak, on će biti istražen u roveru da se vidi od čega se sastoji. Neki uzorci biće ostavljani u tubama za sledeću misiju koja će doći da ih pokupi i lansira na Zemlju – priča Dragana.
Ona objašnjava da će rover raditi dve godine i da je sve u misiji izazov. Atmosfera je mnogo tanja nego na Zemlji i to je najveći izazov za sletanje.
– Morali smo da naučimo kako da se ophodimo sa tom atmosferom, kako da kreiramo proces od sedam minuta koji je potpuno automatsko. Kad počne, ljudi na Zemlji samo posmatraju podatke. Još je rover poneo mali helikopter i to će biti prvi pokušaj poletanja s površine Marsa. Nikada to nismo pokušali na Mesecu ili nekoj planeti, niti pomišljali da je to moguće sve do ove misije. Iskreno se nadam da će taj helikopter moći da poseti mesto gde se srušio naš radar i da nam pošalje neke slike – kaže Dragana.
Novi let na Mars očekuje se za pet godina i Dragana se nada da će učestvovati i u toj misiji.
Dragana je pohađala osnovnu i srednju školu u Beogradu, ali je završila na Malti Elektrotehnički fakultet. Posle postdiplomskih studija na Univerzitetu u Masačusetsu u SAD, 2008. godine zaposlila se u kompaniji koja je angažovana da napravi radar za sletanje na Mars i tako se našla u timu NASA.
Vratiću se jednog dana
Marku Krči se pre dve godine ukazala prilika da gostuje kao predavač u Srbiji i upozna naše ljude s aktuelnostima i otkrićima iz sveta astrofizike.
– Za sada planiram da nastavim karijeru u Kini. Nadam se da ću prilikom svoje sledeće posete Srbiji moći ponovo da održim predavanje o astronomiji pred širom publikom. Kad bih mogao da ostvarim svoje profesionalne ciljeve u Srbiji, odmah bih se vratio. Nadam se da će to jednog dana biti izvodljivo – kaže Marko.
On podseća da veliki broj naših naučnika radi u inostranstvu i to u skoro svim naučnim poljima. Mnogi od njih imaju visoke pozicije i veoma su poštovani u izabranim istraživačkim oblastima.
– Rekao bih da isto tako ima mnogo kvalitetnih i aktivnih naučnika u Srbiji. Preporučio bih našoj omladini da uspostavi i održava kontakt s naučnicima u Srbiji i u inostranstvu od kojih može da dobije podršku ili savet – zaključuje Marko.
