Izazovi reintegracije i zaposlenja dočekali su Milenu Milićević, kao i mnoge inostrane studente iz Srbije, kada se vratila kući sa master studija menažmenta prestižnog britanskog Univerziteta Kembridž. Donekle olakšavajuća okolnost bila je što ima i diplomu osnovnih i master studija Katedre za engleski jezik i književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, pa nije bilo rizika da posao juri kao stručnjak sa upisanom srednjom školom u radnoj knjižici. Ubrzo je razrešila i "trilemu" da li posao tražiti u korporativnom sistemu, kao "slobodan strelac" ili u državnoj službi.
– Pojedine kolege i saradnici su iskusili da u srpskim institucijama i preduzećima uhlebljenje pronalaze partijski kadrovi koji na strane diplomce gledaju kao na konkurenciju – kaže Milena.
|
Zatvoren krug Više od godinu dana je predavač na Fakultetu za inženjerski menadžment u Beogradu. Do tada, iza sebe je imala uspešna poslovna iskustva u inostranstvu: odlazak u Italiju, gde je bila ataše srpskoj i nemačkoj delegaciji; praksa u Berlinu, za koju kaže da joj je bila više nego dragocen boravak u "razvijenoj demokratiji", a krug je pre povratka kući zatvorila kako je i počela, u sportskim vodama. Kao deo najveće planetarne sportske manifestacije, Olimpijskih igara u Londonu radila je sa odbojkaškim reprezentacijama iz čitavog sveta. Odsustvo kritičkog razmišljanja Iz ugla domaćeg i inostranog studenta, pa profesora ova mlada žena, smatra da je šteta što Srbija nedovoljno istražuje planetarna dešavanja. Nemamo radne navike Boravak u inostranstvu, Mileni je osim novih znanja i brojnih prijatelja iz celog sveta, pomogao je da sagleda šta je u Srbiji dobro, a šta nije i koje vrednosti iz inostranstva treba ugraditi u naš sistem. Okrenuti dijaspori – Pored kolega iz celog sveta, povezala sam se i sa studentskom zajednicom u Velikoj Britaniji koja je dobro organizovana i okrenuta projektima na povezivanju i jačanju dijaspore – priča naša sagovornica o prijateljstvima koja čuva i danas. |
Ona ističe da je strah od konkurencije ozbiljna srpska boljka koja mora da se leči, jer nanosi štetu napretku zemlje.
– Neko ko dolazi sa diplomom, možda i više stečenog znanja u inostranstvu nije pretnja onima koji su završili fakultete u zemlji. Mislim da Srbija ima toliki odliv mozgova da bi svako ko hoće da doprinese njenom napretku i sa najmanjom dobrom inicijativom, trebalo da bude dobrodošao. Starije generacije utiču na mlađe i ako im pokažemo da se znanje ne isplati, osuđeni smo na propadanje – objašnjava naša sagovornica kojoj je zanimljiva poslovna ponuda stigla od kolega stranih diplomaca, povratnika u Srbiju i odvela je u profesorske vode i sferu preduzetništva u okviru projektnog menadžmenta.
Tokom boravka u Berlinu je shvatila da je srpski državni sistem otporan na reforme.
– U Nemačkoj je sve transparentno i okrenuto praćenju planetarnih dešavanja, kako bi država imala prave odgovore na sve promene. Bundestag je otvoren do poslednjeg kabineta i svaki poslanik ima istraživača posvećenog problemima u državi i svetu koji mu pomaže da sagleda kako da zemlja bude uspešna i konkurentna-prenosi iskustva.
Ovoj mladoj ženi koja je profesiju odabrala verujući da su jezik i kultura most između ljudi na čitavoj planeti, početak boravka u istočnoj Engleskoj obeležilo je privikavanje na novi sistem obrazovanja i ispitne predmete, intenzivno učenje, istraživanje. Sopstvena iskustva danas instalira u obrazovnu misiju.
– Kao neko ko je studirao u inostranstvu kolege i ja ugrađujemo ovde savremni sistem obrazovanja kroz koji smo prošli, pa je na Fakultetu za inženjerski menadžment, već od prve godine uvedena praksa u prestižnim srpskim kompanijama, ali i kulturnim i drugim institucijama, s obzirom da imamo smerove za visoke tehnologije, informaciono-komunikacione tehnologije i kreativne industrije – kaže Milena.
Ističe da je bitna razlika između Srbije i Velike Britanije odnos profesora prema studentu koji je tamo češće mentorski. Zato ona nije profesor u srpskom značenju te reči, već predavač koji se trudi da mlade što bolje pripremi za poslovne izazove i rešavanje problema koji ih čekaju kada dobiju diplomu.
– Hoću da ih naučim kako da istražuju i budu od koristi poslodavcu – priča profesorka koja ima sjajnu komunikaciju sa studentima, ne mnogo mlađim od nje.
Žao joj je što je većina mladih u Srbiji ugradila nepatriotski način gledanja na budućnost, po sistemu "Zašto da učim, kada mogu da se zaposlim preko veze ili s partijskom knjižicom?" Trudi se, koliko je u njenoj moći, da promeni taj ozbiljno odomaćeni mentalitet.
– Nekako smo postali kolektivističko društvo koje izbegava svaku individualnu odgovornost, dok je u Velikoj Britaniji fokus budućih akademaca na individualnosti, odnosno rezultatima sopstvenog rada. Na Oksfordu i Kembridžu "gledaju preko plota" šta to kolega radi na sopstvenom usavršavanju, kako bi i oni bili konkurentni, ali se prvenstveno takmiče sami sa sobom. Znaju da koliko su dobri, toliko će naći posao, dok se u Srbiji umesto na znanje, sve svodi na jurenje veza zbog uvreženog stava da ”nema dovoljno prilika za sve” – povlači naša sagovornica paralelu.
Na lestvici zemalja s najvećim "odlivom mozgova", Srbija je u vrhu, pa bi prema njenim rečima, morala drugačije da dočeka one koji se sa znanjima svetskih univerziteta vraćaju.
Ključ je, kako ističe naša sagovornica, u tri stvari.
– Ako neko želi da pokrene biznis i uloži novac, mora da ima garancije da je njegov kapital siguran i da će moći da zaradi ukoliko radi kako treba. Takođe država mora što pre da omogući bolje uslove za ulaganja i manje namete da bi što više ljudi pokrenulo posao. Veliki problem povratnika jeste i duga i skupa nostrifikacija diploma koja mora da bude pojednostavljena da ne bi bilo diskriminacije studenata iz inostranstva u odnosu na one koji su završili studije u Srbiji i da bi svi pod jednakim uslovima išli u zdravu tržišnu utakmicu za posao – objašnjava drastičnu razliku između razvijenih zemljalja gde nikog ne zanima nostrifikacija, već znanje i rad i Srbije u kojoj je na delu tipični protekcionizam neinventivnih i poslušnih kadrova.
Njen povratak je, osim želje da se ponovo nađe među porodicom i prijateljima bio motivisan i namerom da bude od pomoći domovini. Sreća je da je tokom master studija stekla puno prijatelja iz celog sveta.
– Ostala sam u vezi sa svim kolegama, jer mislim da tako mogu da dovedem svet u Srbiju kojoj sam kao svojoj zemlji više korisna nego nekoj drugoj- završava priču Milena Milićević.
