U. Raš
Život za film: Perica Radenković

Nekadašnji golman OFK Beograda, tada BSK, napravio je neverovatnu karijeru u Bundesligi postavši jedan od najpopularnijih fudbalera u Nemačkoj. Ponikao u beogradskoj Crvenoj zvezdi, popularni Perica Radenković (86), doživeo je neviđenu slavu tokom šezdesetih i sedamdestih godina tokom svoje inostrane karijere. Iz OFK Beograda prešao je u Vormaciju Vorms iz koje je vrlo brzo otišao u Minhen 1860. U dresu „lavova“ je od 1962. do 1970. osvojio dve titule i jedan kup, te postao zaštitno lice Bavaraca. Takođe je predvodio Minhen do finala Kupa kupova Evrope daleke 1965.

Osim po fudbalu, Perica je, kao i njegov mlađi brat Milan, poznat po muzikalnosti. Gene su nasledili od oca poznatog muzičara Raše Radenkovića. On je početkom Drugog svetskog rata bio angažovan u Americi, pa su Petra u prestonici odgajali baka i deda. Singlom „Ja sam Radi, ja sam kralj“ Perica je potpuno osvojio Nemačku, a ploča je prodata u neverovatnih 400.000 primeraka. U nemačkim restoranima se prodavala rakija sa njegovim potpisom, a u prodavnicama odela.

Ljubljana, 2004: Sa Dan Tanom, Zoranom Lemajićem, Goranom Stevanovićem, Ilijom Petkovićem i Petrom Pešićem

Dar od Lava Jašina

– Otkad znam za sebe voleo sam fudbal i počeo da igram u podmlatku beogradskog Milicionara, ali kao igrač, a ne golman. Desilo se da je naš golman napunio 18 godina i tako izgubio pravo da igra u podmlatku. Trener je tražio novog čuvara mreže i rešio je da mene ubedi da branim. Nisam to želeo, ali mi je trener dao ultimatum – ili to ili ništa drugo. Tako sam morao da pristanem, ali srećom, na prvoj utakmici odbranim penal i oduševim se. Tako sam zavoleo golmansku poziciju u timu.

Perica nije bio klasičan čuvar mreže.

– To što sam prvo bio igrač mnogo mi je kasnije pomoglo u golmanskoj karijeri. Nisam bio golman sa linije, nego golman u šesnaestercu ili van njega. U tom slučaju nisam smeo više da hvatam loptu rukom nego sam se ponašao kao igrač. Kad sam otišao u podmladak Crvene zvezde 1949/50. kao golman, bili smo vicešampioni Jugoslavije. Igrali smo finale sa Hajdukom, oni su osvojili titulu. Posle toga počeo sam da igram u drugom timu Crvene zvezde. Tu su golmani bili Mrkušić i Lovrić i oni su tada završavali svoju karijeru. Pošto sam bio veoma mlad, oni su se odlučili za druge golmane, prvo je bio Srba Krivokuća, pa Nikolica Prvulović. Oni su 1952. došli u Zvezdu, tako da ja nisam imao šansu. Onda sam te godine otišao u BSK. Tamo sam postao drugi golman, ali ubrzo postajem prvi. Do tada je mrežu čuvao Dušan Cvetković, koji je na Olimpijadi u Finskoj 1952. bio rezerva Vladimiru Beari.

Uloge su se promenile i Cvetković je postao rezerva Radenkoviću.

– Već sledeće 1953. osvojili smo Kup maršala Tita i to je bio prvi put da se neko van „velike četvorke“ domogao tog trofeja. Drugi put smo osvojili Kup 1955.

Učestvovao je na Olimpijadi u Melburnu 1956. i dobio rukavice od legendarnog Lava Jašina, golmana SSSR. Tada su jugoslovenski fudbaleri osvojili srebrnu medalju. Spajanjem Milicionara i BSK baš te godine nastaje OFK Beograd.

Sa Dan Tanom i Ilijom Petkovićem

Poziv dr Obradovića

– Prvo je bilo planirano da se klub zove Šumadija, ali to tada baš i nije odgovaralo, pa je odlučeno da se zove OFK Beograd. Po povratku sa Olimpijade u Melburnu, dr Aca Obradović me pozvao u Zvezdu. Jer Beara je već završavao karijeru, a oni nisu imali nekog perspektivnog golmana.

I tako dr Obradović pita mene: „Da li bi ti došao u Zvezdu?“ Rekao sam: „Kako ne bih. Zvezda je bila broj jedan u ‘velikoj četvorci'“. Međutim, u to vreme nije bilo dozvoljeno da jedan od igrača prelazi u drugi gradski klub. Moji iz kluba nisu hteli ni da čuju za tu mogućnost prelaska i ja sam se strašno naljutio.

Zbog nemogućnosti da odgovori na poziv doktora Obradovića, Perica odlazi put Nemačke.

– Ranije sam potpisivao tri ugovora bez ikakvih uslova i sada kad je trebalo da me puste oni nisu hteli ni da razmatraju moj zahtev. Naljutim se i odlučim da odem u Nemačku bez dozvole Fudbalskog saveza Jugoslavije. Ali, morao sam da čekam godinu dana da bih počeo da igram za neki nemački klub, jer nisam imao dozvolu našeg saveza. Potom sam otišao i u vojsku. Tek 1960. godine počinjem da igram u Nemačkoj. Prvo sam branio za Vormaciju Vorms, gde sam imao velikog uspeha. Tada su u Nemačkoj bile takozvane regionalne lige. U to vreme nije bilo jedinstvene fudbalske lige. Kad sam ja počeo da igram, moj klub je bio na pretposlednjem mestu, a te sezone kad sam ja došao stigli smo skoro u plej-of, odnosno u dva najbolja.

Veliki uspeh u Minhenu Pericu je vinuo u zvezde.

– Kako sam svake nedelje bio u timu kola, dobio sam poziv 1962, godinu dana pre osnivanja Bundeslige, da pređem u Minhen 1860. I ostao sam osam godina. Osvojili smo 1966. šampionsku titulu, jedinu u istoriji, prethodno i nacionalni kup, a igrali smo i u finalu Kupa evropskih kupova.

Da se vratim na 1963. koja je neobična važna, jer se tada osniva Bundesliga. Tada je čak 80 klubova igralo u regionalnim ligama, a samo 16 je trebalo da uđe u Bundesligu. Onda su klubovi dobijali poene za ono što su uradili poslednjih pet godina. Sumirajući rezultate, oni su izabrali 16 timova za Bundesligu. Međutim, mi osvajamo 1962. južno prvenstvo Nemačke i jedan od izabranih 16 klubova ispada da bismo mi mogli ući u Bundesligu.

Sa Srđanom Mrkušićem

Muzička turneja

– Dakle, moj klub Minhen 1860 ulazi u Bundesligu, dok Bajern ulazi tek dve godine kasnije 1965. Danas je situacija takva da Minhen 1860 igra u trećoj ligi, a Bajern je danas jedan od najvećih klubova u Evropi. Da rezimiram, Bajern je 1965. ušao u Bundesligu, a u to vreme trener im je bio naš Zlatko Čik Čajkovski. Tada stasavaju i njihovi igrači golman Sep Blater, Franc Bekenbauer, Gerd Miler. Oni su osvojili prvenstvo tek 1969. S druge strane, Minhen 1860 je počeo da prodaje svoje igrače i tako 1970. ispadamo iz Bundeslige. Ja tada završavam golmansku karijeru.

Kad sagleda sve, naš sagovornik ne krije radost što je upravo Minhen izabrao za grad svoje karijere.

– Sad kad gledam iz ove perspektive, imao sam sreću što sam došao u Minhen, koji je u to vreme bio fudbalska provincija. Moj Minhen 1860 je, po ulasku u Bundesligu 1963, u narednih pet godina bio najtrofejniji nemački klub. To je bio veliki uspeh za Minhen, a još 1965, kad je u Bundesligu ušao Bajern, Minhen je bio jedini grad u čitavoj Nemačkoj sa dva kluba u ovoj ligi. To je ta euforija, entuzijazam i tako Minhen postaje centar fudbalske Nemačke! To je bila velika stvar.

Pored toga što je bio sjajan golman, Perica je bio veliki šoumen i snimio je čuveni singl.

– Jednog dana jedan moj prijatelj Gas Bakus, koji je bio vrlo popularan pevač u Nemačkoj, upitao me je zašto ne bih nešto snimio. Rekao sam mu da ne poznajem nikoga u muzičkoj industriji, a on je kazao da će me povezati sa svojim menadžerom. Tako je počelo. Snimio sam pesmu „Ja sam Radi, ja sam kralj“. Naime, mene su zvali jednostavno Radi. Ta pesma postaje veliki hit u Nemačkoj te 1965. Na vrhu top-lista smenjuje se sa legendarnim Bitlsima. Prodata je u neverovatnih 400.000 primeraka. Sa tom pesmom nastupao sam u raznim emisijama u Nemačkoj, u revijalnim programima Evrovizije. Sa čuvenim Rojem Blekom sam nastupio na turneji po Nemačkoj.

Šetnja sa Dan Tanom

Ređe putuje

Rakija sa njegovom etiketom i potpisom se pojavila u nemačkim restoranima

– Tadašnji poznati ugostitelj, gazda Vinervalda, Austrijanac Fridrih Jan, koji je imao lanac od 450 restorana u Nemačkoj, a bio je i veliki ljubitelj fudbala, predložio mi je da na stolovima svojih gostiju ponudi šljivovicu sa mojim potpisom i slikom. Rakija je uvezena iz Srbije, a ja sam morao da garantujem da je original. Rakiju iz Čačka sam lično nabavljao i etiketu i sve sam ja obezbedio. Distribuciju za restorane je radio on. Tako je rakija sa mojim likom godinama bila na stolovima u nemačkim restoranima. Posle fudbalske karijere otvorio sam diskoteku, pa hotel i bilijar klub.

Iz braka sa košarkašicom Crvene zvezde Olgom Borić Perica ima dve ćerke.

– Ona je igrala u onoj čuvenoj generaciji koja je 13 puta osvajala državno prvenstvo. Venčali smo se 1955. i bili smo u braku 54 godine sve do njene smrti 2009. U Minhenu smo dobili dve kćerke, koje danas žive u Nemačkoj. Nekoliko godina posle smrti moje supruge oženio sam se Slobodankom, ženom koja ima takođe dve kćerke koje žive u Londonu. Uglavnom, vreme provodim u Beogradu, mada često posećujem ćerke u Nemačkoj. Nažalost, sada zbog koronavirusa ređe putujem, uglavnom sam u Srbiji…

Sa Dušanom Maravićem, Nebojšom Ivkovićem i Vladicom Popovićem

Ljubimac Merkelove

– Nemačka kancelarka Angela Merkel rekla mi je, dok smo gledali utakmicu u Gelzenkirhenu, da je ona u ono vreme zapravo navijala za Minhen 1860. Sećam se, igrana je prijateljska utakmica naše i nemačke reprezentacije i Nemačke. Sedeo sam, pošto sam išao sa našim Fudbalskim savezom, do Merkelove, koja je kao kancelarka prisustvovala utakmici. Tada mi je i rekla da je u ono daleko vreme navijala za Minhen 1860 i da samo joj bio ljubimac.

Treninzi u Minhenu 1970.

Talenat nasledio od oca

– Moj otac Radoslav Raša Radenković je završio u predratnom Beogradu prava, ali nikad nije radio kao pravnik. Živeo je od pevanja. U seriji „Ranjeni orao“ jedan od glumaca počinje da peva, a neko mu kaže: „Pa ti imaš bariton kao Raša Radenković!“ Moj otac je pevao francuske šansone, ruske romanse i takozvane američke balade. E taj muzički gen smo nasledili moj mlađi brat Milan, koji je pevao u Americi, i ja. Nažalost, brat je umro u 27. godini, tako da nije stigao da ostvari svoj san, a zaista je mnogo obećavao.

Treninzi u Minhenu 1970.

Dijaspora zvana ljubav

– U Nemačkoj, naravno, rade naši ljudi, naša dijaspora. Bio sam, kako da kažem, simbol uspeha, ostvarenje nemačkog sna. Oni su voleli mene, kao i ja njih. Bila je to obostrana ljubav. Doskora sam živeo na relaciji Beograd – Minhen. Samo lepa sećanja me vežu za moju karijeru u Nemačkoj. Bio sam veliki prijatelj sa Francom Bekenbauerom i svim velikim igračima tog vremena. Viđali smo se i na Oktobarfestu.

Perica Radenković

Nekad i sad

– Često me pitaju da uporedim fudbalske prilike onda i sad. Teško je to upoređivati, jer se sve promenilo. Danas fudbaleri zarađuju stotine miliona evra, dolara, a u to vreme bili su vrlo skromno plaćeni. Ali tada u to vreme u svakoj zemlji je bilo mnogo klubova i svako je mogao da bude prvak. Danas šampionske titule uzimaju klubovi koji imaju najviše novca, koji najviše ulažu.

Susret sa patrijarhom Pavlom

– Slavim svetog Đurđica, to mi je krsna slava. Poštujem sve pravoslavne običaje – kaže Radenković i dodaje da ga je susret sa patrijarhom Pavlom posebno dirnuo.

Inače, Perica je i veliki dobrotvor Srpske pravoslavne crkve.