Krajem osamdesetih godina 20. veka kapije škotskog fudbala je za igrače sa ovih prostora otvorio nekadašnji as Crvene zvezde Miodrag Krivokapić, ali i pored činjenice da je tokom dvanaestogodišnje karijere u ovoj ostrvskoj državi ostavio širom otvorena vrata – odličnim partijama za Dandi Junajted, Madervel, Rejt Roverse i Hamilton – kroz njih su kasnije naši ljudi baš retko prolazili. Doduše, Gordan Petrić ga je nasledio u Dandi Junajtedu i kasnije postao nezamenjiv šraf Rendžersove mašinerije, a član "policajaca" u sezoni 2004/2005 bio je i Dragan Mladenović.
I to je, izuzimajući decu gastarbajtera ili one kojima se lepi etiketa "naše gore list", otprilike to. Sve do kraja decembra 2013. Onda je tiho, bez i najmanje pompe, u škotski fudbal kročio 23-godišnji štoper Bežanije Stefan Milojević. Preporuka Gordana Petrića i menadžerski uticaj Džona Viole uveli su mladog defanzivca u svet o kojem do tog trenutka nije ni sanjao.
Stefan je potpisom za škotskog trećeligaša Erdri ušao u "carstvo" poznato samo onima koji pasionirano iz nedelje u nedelju popunjavaju tikete u kladionicama i tipuju da li će se "otvoriti" Forfar i Stanraer, da li će Dambarton po običaju doći u GG3+ ili će preslabi Arbrot uspeti da prikoči nadahnuti Ajr Junajted.
– Kada sam u novogodišnjoj noći stigao u Škotsku, iskreno nisam znao ni "zdravo" da kažem na engleskom. Nisam imao predstavu šta mogu da očekujem, a upoznavanje s novom sredinom je išlo otežano i zbog činjenice da sam jedini stranac na platnom spisku Erdrija. Ono što sam od prvog treninga shvatio jeste da ne postoje nikakve protekcije, niti "pokloni", kao i da je sve na tebi. Koliko pružiš, toliko će ti se vratiti – počinje priču za Mocart sport jedini srpski fudbaler u nekom od četiri profesionalna ranga u škotskom fudbalu.
Porodica mladog defanzivca je takođe veoma interesantna, pa bi samo o Stefanovim najrođenijima i njihovim relacijama mogla da se napravi posebna priča. Otac Goran Milojević je svojevremeno igrao i za Crvenu zvezdu i Partizan (kasnije i u Francuskoj, Španiji i Meksiku), a danas je trener podgoričke Mladosti. Stric Vladan Milojević predvodi Čukarički, a najpoznatije ime u familiji je deda po majčinoj liniji.
– Nenad Bjeković je rođeni brat oca moje majke. On je čovek koji mi je uz Gordana Petrića i moje najbliže najviše pomogao u karijeri. Moram da kažem da nisam navijač ni Zvezde, ni Partizana. Kada sam bio mlađi, majka je stalno vršila presing da navijam za Partizan, ali sam eto ostao neopredeljen. Simpatičan mi je Partizan, ali Zvezda već šest godina nije uzela titulu… – ostao je nedorečen Stefan.
Da je stres nešto što je ostalo za njim onog trenutka kada je na Surčinu obavio formalnosti na pasoškoj kontroli, Milojević je shvatio već posle prvih 90 minuta u dresu Erdrija.
– Izgubili smo u gostima od Ajr Junajteda sa 3:0, a ja sam odigrao katastrofalno. Očekivao sam kritike, loš prijem kod navijača, ali mi niko reč nije rekao. Bukvalno mi ništa nisu prebacili, samo mi je rečeno da nastavim da se borim i dajem sve od sebe. Kada navijači to prepoznaju, nikakvih problema ne može da bude. Fudbal je mnogo brži nego kod nas, niko ne staje svih 90 minuta, samo jurišaju ka golu. Gordan Petrić me je upozorio da su svi napadači jaki i da mnogo trče, što sam se i uverio već na prvom meču. Njihov špic Kajl je svojevremeno igrao za Sanderlend, ima dva metra i 100 kila, a kad skoči bukvalno te odnese. Sudije to ovde retko sviraju, ostaje ti samo da se pridigneš i nastaviš dalje.
I pored činjenice da nema mnogo kalkulisanja i da svi u trećem rangu takmičenja u Škotskoj razmišljaju o opsadi protivničkog gola, kod navijača je nešto drugo na ceni.
– Da ne verujete koliko je svim navijačima u Škotskoj važno da njihova ekipa ne primi gol. Dešavalo se da pobedimo sa 3:0, a da navijači padaju u delirijum skandirajući "klin šit" (fudbalski termin na engleskom za utakmicu bez primljenog gola). To je za sve njih nešto posebno, a u ova tri meseca smo im omogućili mnogo takvih radosti. Rekoše mi da je Erdri samo jednom u poslednje tri godine sačuvao mrežu, a sada na poslednjih 10 utakmica u tome smo uspeli čak četiri puta. Posle svakog meča u kojem nam mreža ostane netaknuta u klubu i među navijačima se samo o tome priča.
Infrastruktura je posebna priča. Dok srpski fudbal muku muči da osvetli još neki stadion, škotski trećeligaši odavno vanredna kola igraju u noćnom terminu. Pri tom je komfor zagarantovan od Ajbroksa, pa do zdanja Eldžina, Montrouza i ostalih niželigaša.
– Naš stadion prima 15.000 gledalaca, igramo na veštačkoj travi, a poseta je kako smo ušli u seriju dobrih rezultata sve bolja. Kada sam došao u klub bili smo poslednji, a sada imamo sedam bodova više od "fenjeraša". Sa tadašnjeg broja od 600 do 700 navijača u proseku popeli smo se do 1.500 i 2.000.
|
Petriću hvala za sve
Na tribnama i srpska zastava
Rođen u Francuskoj
Ne kladite se na Škote
Plata svake subote
Moćni "rendžeri"
Rajović brani za Klajd
|
