Dragana Ljuna, naša pesnička diva, humanitarka, oličenje rodoljublja, koja stihove genetski prenosi na potomke, po struci je medicinska radnica, po srcu rodoljub, a po duši baka jedne prelepe devojčice, za koju su potekli stihovi iz toplog bakinog srca, kao bujica, daje svima primer kako se voli otadžbina i kako treba slediti puteve rodoljublja.
Ljuna, koja inspiraciju crpi iz sopstvenog života, počela je da piše stihove kako bi olakšala svojoj duši. Omiljena je u svakom društvu; druželjubivost je njena lična karta; prepoznatljiva je po svojoj harizmi i komunikativnosti, zbog kojih lako upoznaje druge ljude i sklapa nova prijateljstva gde god da je put odvede.
Počela je da piše svoje prve stihove u ranim srednjoškolskim danima, iz hobija, za sopstvenu dušu, a počinje da piše ozbiljnije tek u svojim tridesetim, sa nadom da će se nekad steći uslovi za ukoričenje tekstova.
Rođena je 02. oktobra 1978. godine u Kninu ( Dalmacija), gde je živela u selu Kolašac, do 1995. godine, kada je, prisiljena zlom sudbinom, morala u prognaničkoj koloni napustiti svoj zavičaj zbog ratnog vihora na tim prostorima.
Po dolasku u Srbiju, završava školovanje; živela je kratko u Kragujevcu, a potom se preselila u Beograd. Zaposlila se u KBC Zvezdara i radila sve do 2018. godine. Onda se preselila u Nemačku, gde i sada živi, radi i piše poeziju, kao i kratke priče, za koje kako kaže, iščekuju svoj trenutak, a i roman koji je davno započela, čeka da sazri momenat kako bi ugledao svetlost dana i upoznao svoje čitaoce.
Trnovit put je iza nje, pun raznih nemilih događaja, gubitaka, bolesti, ali je uvek sve prevazilazila sa jakom verom, ne bilo kakvom, već verom u ljudsku dobrotu, sa pozitivnim stavovima prema životu, harizmom i osmehom na licu, po kojem je prepoznatljiva. Svi ovi sastojci iz njenog recepta za život, dali su joj snagu da ostane uvek svoja i jaka; ma koliko život zadavao udarce, ona se dizala iz svoje boli sa osmehom na licu i verom da posle svake kiše sunce ne može da je zaobiđe.
Oduvek je volela knjige i bila odličan đak. San da će jednoga dana objaviti svoje stihove pretvorio se u javu 2020. godine, kada objavljuje svoju prvu zbirku rodoljubive poezije pod nazivom “Ognjišta Krajine” u koju je simbolično utkala devedeset pet pesama i posvetu svom celom krajiškom narodu, kao njeno simbolično zaveštanje u želji da se nikad ne zaboravi golgota kroz koju je upravo njen srpski – krajiški narod prošao.
2024. godine stihovi iz zbirke pesama za decu “Knjiga za Emu”, za koju je glavni “krivac” njena unuka Emilija, koja je u Dragani rasplamsala želju da piše i za najmlađe, na šta je posebno ponosna, nalaze put do čitalaca. Uskoro će knjiga biti objavljena trojezično:
na ruskom, nemačkom i srpskom.
Iste 2024. objavljuje još jednu zbirku rodoljubive poezije “ Čuvari istine i praga”.
Dragana se pored svog primarnog posla u zdravstvu i pisanja, dugi niz godina bavi humanitarnim radom, posebno za bolesnu decu i zato sva sredstva od prodatih primeraka knjiga idu isključivo i samo u te svrhe. Potpredsednik je dobrovoljnog humanitarnog udruženja “ Vučje srce” koje upravo pomaže u prikupljanju sredstava za lečenje obolele dece.
Zastupljena je u Antologijama duhovne poezije za decu i mlade “Procvali božuri” (2024), “Istorija srpske književnosti za decu i mlade” (2024) i u “Enciklopediji nacionalne Dijaspore”.
Dobitnica međunarodnih književnih nagrada: “Musa Ćazim Ćatić” (BiH, 2024) za zbirku pesama za decu “Knjiga za Emu”, “Art Danubius” ( Mađarska, 2024) za zbirku “ Čuvari istine i praga” i “ Danijel Piksijades” za istu zbirku pesama nagrađena je za knjigu godine 2024, (Centra za kulturu Vračar).
Član je Instituta za dečju književnost u Beogradu, Društva književnika Beograda, Saveza književnika u otadžbini i rasejanju, Srpskog umetničkog društva Beograd i Centra za kulturu Vračar, kao i udruženja pisaca “Sedmica – Frankfurt na Majni”.
Ponosna je majka dvoje dece, sina Aleksandra i kćerke Tamare, a još ponosnija baka unuke Emilije Mihajlović, kojoj je posvećena zbirka pesama za decu “Knjiga za Emu”. Njen poetski portret je autentičan i upečatljiv, a stranica na Wikipediji je samo potvrda svega gore navedenog.
