wikipedia.org

Političkih atentata je tokom protekla dva veka, nažalost bilo i previše, kaže za „Vesti“ istoričar Ognjen Karanović, direktor Centra za društvenu stabilnost, čiji je siže izlaganja da u tim ubistvima uz nesumnjivu ubilačku ruku unutrašnjo-političkog faktora ima i inostranih prstiju.

– U Srbiji su se atentati dogodili u širokom vremenskom rasponu i u različitim socijalno-političkim okolnostima, ali se može naći veza u metodologiji nasilnih političkih obračuna u spoljnoj i unutrašnjoj politici.

Kroz tu prizmu može se posmatrati smrt kneza Mihaila gde se osim unutrašnjih moraju sagledati i uticaj stranih sila.

– Pošto je izgubio međunarodnu podršku najuticajnijih država neke liberalne političke strukture u zemlji su to iskoristile kako bi ga likvidirale. Pošto su liberali nakon kneževe smrti došli na vlast, logično je da su tok istrage usmerili u drugom smeru, u ovom slučaju u pravcu Aleksandra Karađorđevića. Pozadina samog atentata zato nije ni mogla biti na adekvatan način ispitana, tako da su i eventualni spoljni uticaji ostali neistraženi i nedokumentovani. To nije specifičnost ubistva Mihaila Obrenovića ili samo srpskih državnika. Retko kad se generalno uspeju naći glavni organizatori atentata, bez obzira na bogatstvo, moć ili uticaj zemlje u kojoj se zločin desi.

Nesumnjivo je, kaže, to ubistvo promenilo tok istorije srpskog naroda.

– Mihailo je, radom na stvaranju jedinstva balkanskih hrišćana, bio pretnja za Otomansko carstvo, jer je od Beograda napravio stecište svih koji su sanjali revoluciju, pa je za Turke bio nosilac njihovog proterivanja sa jugoistoka Evrope. Njegovom politikom bile su nezadovoljne i Britanija i Francuska, otvorene zaštitnice integriteta Otomanske imperije u kojoj su videle ključnu branu prodoru Rusije ka toplim morima. Rusija je podržavala Mihailovu politiku, ali se on u zadnji čas pokolebao i bar privremeno odustao od Balkanskog saveza 1868. plašeći se reakcije zapadnih sila. Rusi su bili nezadovoljni njegovim kolebanjem. Austrougarska se tada iznutra preuređivala, a Habzburzima je posle poraza od Pruske bilo jasno da je jedini prostor za njihovu dalju ekspanziju Balkan. Zato im je smetao sporazum kneza Mihaila i mađarskog grofa Đule Andrašija u Ivanki o podeli BiH čijom bi realizacijom bio zatvoren i poslednji put za austrougarsku ekspanziju prema Sredozemlju – ukazuje Karanović.

Pošto je, ističe, prioritet Mihailove politike bio rad na nacionalnom oslobođenju i ujedinjenju Srba i drugih balkanskih Slovena, ubistvom kneza su zaustavljeni svi važni politički procesi.

Svirepa smaknuća

– Nije samo u mladoj srpskoj državi politička borba dobijala okrutan karakter, već su tu fazu u Evropi od 17. do 19. veka prolazile i mnoge druge nacije. Bilo je smaknuća desetina krunisanih glava u Evropi, od Engleske revolucije i pogubljenja kralja Čarlsa Prvog Stjuarta 1649, preko seče dinastije Burbona u Velikoj revoluciji do „plime političkih atentata“ 19. i 20. veka kada je došlo do pomora evropskih i svetskih vladara. Ubijena su dva ruska cara, portugalski kralj i njegov sin prestolonaslednik, 1908. autrougarska carica Zita, italijanski kralj Umberto Savojski 1900 – ukazao je Ognjen Karanović.