Posle škole, ja sam morao da čuvam kravu – seća se Amir Reko – i onda sam uvek maštao, gledajući Drinu odozgo iz brda: bože, hoću li ja ikad prekročiti tu ćudljivu i opasnu vodu, hoću li ikad preći na drugu obalu i upoznati taj zagonetni daleki svet.
Počelo zlo
– Ti moji snovi, ta maštanja, nikad me nisu napuštali, nikad ih nisam zaboravljao, šta god sam radio, gde god sam stizao, kakve god sam uspehe postizao, do kojih god sam vrhunaca dopirao – nikad nisam zaboravljao tu moju kravu, tu zagledanost u daleka tamna i nepoznata brda iza kojih bitiše neki drugi, neki možda bolji i bogatiji svet.
Ja sam, dakle, završio Vojnu akademiju kopnene vojske u Beogradu 1983. godine, 39. klasa pešadije. Nije da se hvalim, ali sam bio jedan od najboljih u klasi. Dobio sam raspored u Podgoricu, a odatle su me uputili u Pljevlja. Početkom 1990. godine prekomandovan sam u Bitolj. Bio je to jedan motorizovani bataljon u kojem sam ja bio komandir jedne od tri čete. Ostalim dvema su komandovali jedan Slovenac i jedan Hrvat.
I onda je počelo zlo. Počela je da se ljulja ta velika kula zvana Jugoslavija. Bilo mi je veoma teško zbog toga i kad je počelo sve ono u Sloveniji, ja sam se javljao da kao dobrovoljac idem tamo, bio spreman da branim Jugoslaviju do poslednje kapi krvi. Bio sam zaista istinski patriota spreman i da poginem za tu Jugoslaviju.
Šta čekaš?
Kako su događaji odmicali postajalo je sve teže, pogotovu nama oficirima, priča Reko.
– Ređali su se događaji koje nismo mogli da razumemo niti na njih utičemo, da ih objasnimo vojnicima, a iz dana u dan je postajalo sve očiglednije da se sve nezaustavljivo raspada i ruši. Počeo je svako da gleda kud će i kako će. Neki Hrvati su me otvoreno počeli pitati šta čekam, što se nekud ne sklanjam i nisu krili da su spremni da se vrate u Hrvatsku i stupe u Tuđmanovu vojsku, u te zenge, kako li su se zvali. Ja jednostavno nisam znao ni kud ću ni šta ću, niti me ko zvao nekud da idem, niti sam, opet, ja imao volje i želje da nekud krenem – živio sam u nekoj potajnoj nadi da će se možda sve to ipak nekako smiriti i normalizovati.
Nažalost, nije bilo tako. Iz dana u dan su stizali glasovi sve crnji od crnjeg. Počeli su sukobi i u istočnoj Bosni. Došlo je do razdora na nacionalnoj osnovi. Saznao sam da je došlo do sukoba i u mojoj Foči, da su svu vlast preuzeli Srbi, da Muslimani beže. Nisam znao ništa šta je sa mojom porodicom, sa roditeljima, bratom, rođacima. Ja sam, inače, tada već bio i oženjen i imao kćerkicu pa je i to bila velika muka, šta ću s njima.
Kad je neizvesnost dostigla kulminaciju, kad sam saznao da su srpske snage zaposele i Višegrad i da su Muslimani saterani u Goražde, ja sam odlučio da napustim Jugoslovensku narodnu armiju i krenem u svoj kraj, da se nekako prebacim u Goražde i priključim porodici, pa kako njima neka bude i meni. Prosto rečeno, odlučio sam da dezertiram iz JNA.
Pomoć prijatelja
Tako ti ja iz Bitolja zapucam kolima pravo u Niš kod mog prijatelja Srbina, Dragana Simića, poručnika, drugara sa kojim sam drugovao još od Pljevalja, pa smo odatle prekomandovani, ja u Bitolj, a on u Kičevo. On će iz Kičeva posle dobiti prekomandu u Zaječar, a odatle je upućen na ratište, u Hrvatsku, gde je dobio i orden za hrabrost – sve to sam ja već znao.
Svejedno, ja nisam mogao da odem tek tako, kurvinski i krijući, da mu se ne javim – hteo sam da se ljudski pozdravimo i rastanemo kao prijatelji, ali i da ga pitam, da čujem njegov savet šta mi valja činiti. Banem kod njega u stan, imao je stan u Nišu. Dočeka me on bratski. Kažem mu šta sam naumio: da je stanje takvo da više jednostavno ne mogu da podnesem sve to, da bih hteo nekako da se domognem Goražda, jer mi je tamo sva familija. On mi kaže: Slušaj, ja ću ti pomoći, živ te neću pustiti i ostaviti na cedilu na teritoriji na kojoj je naša vojska, a posle neka ti je Bog u pomoć.
Spasonosna legitimacija
Krenemo ti mi tako iz Niša preko Zaječara, u civilu, putujemo mojim civilnim autom, priseća se Amir Reko.
– Moj prijatelj Dragan Simić vozi, ima vojnu legitimaciju i na kontrolnim punktovima mene gotovo niko ništa i ne pita čim vide Draganovu legitimaciju. Na svakom koraku se oseća užas rata i sve više što smo Bosni bliže. Dopeljamo se nekako do Pljevalja. Računam da ću tu naći neke momke Muslimane koje sam znao odranije dok sam tu službovao i da će mi oni pomoći dalje da se preko Čajniča nekako ubacim na teritoriju Goražda.
