Krv je krv, krv nije voda – odmalena smo to svi toliko puta čuli iz ozbiljnih razgovora odraslih, ali ne shvatajući šta to zaista znači. Da je to tečnost bez koje nema života, pečat naslednog srodstva, “predmet” proklinjućih psovki, ali i rodoljubivih pokliča da niko ne žali krv prolivenu za otadžbinu. Tu su i, za dete, zbunjujuće priče o krvnoj osveti, metaforične kritike za neku porodicu da im je krv “nečista” zbog grehova, nećemo da spominjemo “vampire” koji “piju krv”, ali ni da zaboravimo samohvale potomaka nekadašnjih aristokrata da je njihova krv “plava”. Kao jaka reč, krv je tokom vekova, osim u ljudski i životinjski život i medicinsku nauku ušla i u kulturno nasleđe, narodne poslovice i pesme, u književnost, film, filozofske oglede…
Podsetimo da je Vuk Karadžić zabeležio početkom 19. veka, poslovicu “Krv je krv”, a Johan Volfgang Gete je još 1808. u “Faustu” pisao da je “krv sasvim neobičan sok”. Srpski pravnik i političar s kraja 19. veka, poreklom iz Cavtata, Baltazar Bogišić zalagao se za zabranu naplaćivanja krvi čovečje.
Naš čuveni književnik Meša Selimović zapisao je da je “Život naroda glad, krv, bijeda, mučno tavorenje na svojoj zemlji, i glupo umiranje na tuđoj. A velikaši će se vratiti kući, svi, da pričaju o slavi, i da preživjelima piju krv”. Isto je mislio i ruski književnik Maksim Gorki koji je 1907. u romanu “Mati” tvrdio da se “morem krvi neće ugasiti istina…”
“Siromaštvo, glad i bolesti, eto, što ljudima pruža njihov rad. Sve je protiv nas – mi izdišemo celog svog života iz dana u dan na radu, uvek u prljavštini, u obmani, a našim se znojem slade i prejedaju drugi, i drže nas kao pse na lancu, u neznanju – ništa ne znamo i u strahu smo – svačega se plašimo! Naš je život – noć, mračna noć”, pisao je ruski velikan. Čuveni francuski romantičar Alfons Lamartin smatrao je da “posle sopstvene krvi, najviše što čovek može dati, jeste suza”.
Krv, decu i ljude, poginule u ratu, oplakivali su uvek samo najbliži, dok od “najgušće kiše rodoljubivih govora, nikada nikoga nije zabolela glava”, govorio je već zaboravljeni hrvatski istoričar (s kraja 19. i početkom 20. veka) Vjekoslav Klaić. Tvrdio je “da jedna kap prolivene krvi za domovinu vredi više nego čitavo more”, dok je hrvatski pesnik Ivan Mažuranić smatrao da krv vojnika “samo vođe čini slavnima”.
Ne zaboravimo ni Bibliju, u kojoj se za dobrobit čovečanstva, u Jevanđelju po Mateju, misleći na Isusa, poručuje: “Tada povika sav narod: “Krv njegova neka dođe na nas i na decu našu!”
I dok je slovenački pesnik i dramaturg Ivan Pregelj (1883-1960) tvrdio: “Ljubav je jaka kao vatra. Nikakva voda je ne može ugasiti. Čak ni krv”, ovu dragocenu tečnost metaforično je opisao naš slavni pisac Bora Stanković, kao “nečistu”. Po njegovom delu, a scenariju Vojislava Nanovića ovih dana gledamo TV seriju “Nečista krv”.
Nasleđene karakteristike
Svima nam je poznato da je krv (lat. sanguis) najvažnija tečnost koja protiče kroz naše telo – da je crvena, neprozirna, gusta, da ima neki poseban miris, a stručnjaci koji je proučavaju, kažu da je slana. Da su krv i krvne grupe, od nastanka čovečanstva i posle tolikog napretka tehnologije, zaista i dalje misterija i za naučnike potvrđuje i naša sagovornica prim. dr sc. med. Snežana Jovanović Srzentić, načelnik Odeljenja za prenatalna, molekularna testiranja i krvne grupe u Institutu za transfuziju krvi Srbije:
– Krv je i dalje enigma, predmet izučavanja i opsednutosti naučnika – kaže dr Jovanović Srzentić.
Objašnjava da su, prema najopštijoj definiciji, krvne grupe nasledne biološke karakteristike, koje su kod zdravih ljudi nepromenljive tokom života. U praktičnom smislu, izraz “krvne grupe” odnosi se na antigene eritrocita (crvenih krvnih zrnaca). Oblast medicine koja se bavi ispitivanjem eritrocitnih antigena i antitela zove se imunohematologija, a izučava se u okviru medicinske specijalizacije iz transfuzione medicine.
Plave vene
Tzv. plava krv potekla je, kako je utvrđeno, iz Španije, u vreme kad su vekovima tamo vladali tamnoputi Maori, pa su belopute španske aristokrate (plemići), potomci starih Iberaca, svetlije puti počele ponosno da se hvale da je njihova krv “plava” i da je Maori nisu “zagadili”. U stvari, plemići su previše vremena provodili u zatvorenom, ništa nisu radili, a pogotovo na Suncu, pa su im i vene bile izrazitije “plave” na beloj koži. Ta metafora o “plavoj krvi” se do dan danas “provlači” kroz mnoge zemlje i vekove, a u stvari je deo mitske priče. Krv je uvek crvena, postoje samo nijanse.
