Zamenica švedskog premijera i čelnica Demokršćana Eba Buš izjavila je da se “islam u Švedskoj mora prilagoditi” te pozvala na zabranu nošenja burke i nikaba u javnim prostorima.
“Islam u Švedskoj mora da se prilagodi. Ne možemo da kontrolišemo šta ljudi rade u svojim domovima, ali ne želimo da vidimo burke i nikabe u švedskim javnim prostorima. Trebalo bi da budu zabranjeni dok još možemo”, rekla je pre dva dana potpredsednica švedske vlade i liderka hrišćanskih demokrata Eba Buš, otvarajući put debati koja se godinama vodi u skoro svim zemljama Evropske unije.
Buš smatra da su nikab i burka, tradicionalna ženska pokrivala za lice, praktični simboli strogog tumačenja islama koje je karakteristično za totalitarne zemlje poput Irana i Avganistana. To je, kaže ona, potpuno nespojivo sa švedskim vrednostima, koje bi trebalo da važe za sve građane. Buš želi da uvede potpunu zabranu ove odeće u javnosti, na ulicama, u tržnim centrima i zdravstvenim ustanovama.
Prozirna mrežica preko očiju
Broj muslimanskih vernika u Švedskoj povećao se tokom izbegličkog talasa sa Bliskog istoka pre jedne decenije, ali se procenjuje da trenutno čine najviše pet procenata ukupnog stanovništva. Kao rezultat toga, ni burka ni nikab nisu uobičajen prizor na švedskim ulicama, što ne znači da ne izazivaju kontroverze, kao u mnogim drugim evropskim zemljama.
Burka je najzatvoreniji oblik vela, odnosno jedan komad odeće koji pokriva celo telo, dok se preko očiju stavlja donekle providna mreža. Karakteristična je za Avganistan i delove Pakistana. Nikab je pokrivalo za lice koje ostavlja samo oči otkrivene. Najčešći je na Arabijskom poluostrvu.
Iako Kuran ni u jednom stihu eksplicitno ne zahteva od žena da pokrivaju lica, on propisuje skromnost u oblačenju i izvesno pokrivanje tela. Obaveza pokrivanja proizilazi iz hadisa, odnosno kasnijih tumačenja Muhamedovih govora, izreka, postupaka, pa čak i onoga što je on navodno odobravao ćutanjem.
Prema zapadnom shvatanju, burka i nikab predstavljaju opresivnu odeću zasnovanu na nejednakosti polova i ideji da žene ne bi trebalo da budu vidljive u javnim prostorima. Na osnovu ovog tumačenja, uz istovremeno predstavljanje bezbednosnih i integracionih argumenata, u poslednjih 15 godina brojne evropske zemlje su uvele potpune ili delimične zabrane nošenja pokrivala za lice u javnosti.
Francuska, zemlja sa najvećom muslimanskom populacijom u Evropi, prva je preduzela ovaj korak 2010. godine. Francuska je uvela opštu zabranu nošenja maski za lice na javnim mestima, a Belgija, Danska, Austrija i Švajcarska su od tada usvojile slične mere. Identičan zakonski predlog se trenutno razmatra u italijanskom parlamentu.
Delimične zabrane nošenja pokrivala za lice, prvenstveno usmerene na burku i nikab, sprovedene su u Holandiji (javni prevoz, vlada, zdravstvene i obrazovne ustanove), Bugarskoj (javne institucije i uslužne delatnosti), Nemačkoj (državni službenici i vojnici; saobraćaj), Norveškoj (obrazovne institucije) i nekim regionima poput Lombardije u severnoj Italiji.
Neprihvatljiva represija nad ženama
U svim pomenutim zemljama pojavili su se približno isti argumenti – od kršenja dostojanstva i neprihvatljive dominacije nad ženama, potrebe za nesmetanom međuljudskom komunikacijom, integracijom i identifikacijom osoba, do sprečavanja kriminala i terorizma i zaštite bezbednosti i borbe protiv “islamskog kulturnog separatizma, radikalizacije i verski motivisane mržnje”, kako je navedeno u najnovijem italijanskom predlogu zakona.
Iako je priznao da francuski zakon o zabrani nošenja maski može pojačati stereotipe i delovati preterano, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu je 2011. godine (glasanjem 15:2) potvrdio da zabrana ne krši verske slobode i da je imala za cilj da obezbedi “poštovanje minimalnog skupa vrednosti otvorenog demokratskog društva”, što uključuje otvorenost za društvenu interakciju.
U svojoj presudi, na koju nije bilo moguće uložiti žalbu, sudije su prihvatile da “barijera koju podiže prema drugima pokrivanje lica u javnosti može potkopati koncept ‘koegzistencije’, koji je Francuska iznela u svojoj argumentaciji za zabranu”.
Protivnici zabrane vela, koja je u švajcarskom slučaju obuhvatala celu nacionalnu vladu i većinu u parlamentu, obično tvrde da je ona nepotrebna, jer se odnosi na veoma mali broj žena i predstavlja marginalnu pojavu.
Zabrana neće poboljšati bezbednost
“Nacionalna zabrana nošenja maski za lice neće poboljšati bezbednost, niti će pomoći ovim ženama. Problemi integracije mogu se rešiti postojećim instrumentima. Zabrana nošenja odeće je pogrešan put”, bio je argument vlade u Švajcarskoj, koji su građani odbacili na referendumu.
Ali je upitno da li zabrana burke i nikaba vodi boljoj integraciji muslimanki u zapadna društva. Ako pretpostavimo da se ne radi o njihovom slobodnom izboru, već o pritisku muškaraca koji su im bliski, kako očeva i braće, tako i muževa, zabrana nošenja vela u javnosti, prema skandinavskim iskustvima, obično rezultira nestankom ovih žena iz javnosti. One ostaju manje-više prisilno zatvorene u svojim domovima, daleko od radoznalih pogleda.
“Možemo li reći bilo šta o načinu na koji se od žena očekuje da žive svoje živote, a da to nije utemeljeno u patrijarhatu? Bilo da su u pitanju bikiniji ili grudnjaci sa puš-ap uzorkom, mini suknje ili visoke potpetice, kao žene smo uslovljene da oblikujemo svoj identitet pod budnim okom muškog pogleda”, tvrdi islamska verska učiteljica Nadein Asbali za Gardijan i dodaje:
“Naravno, neki će reći da su maske za lice po svojoj prirodi mizogine i da je njihova zabrana zaštita muslimanki. Ali zašto bi političari odlučivali šta je represivno, a šta nije, a da se ne konsultuju sa nama?”
