Svi su me voleli osim majke

Život je izazov isprepletan snovima i nadanjima, a prate ga sastanci i rastanci, kaže 30-godišnji Marko Mahdouani, fizijatar koji već nekoliko godina volontira u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Zvečanskoj ulici u Beogradu. On se ovde oseća kao kod svoje kuće, jer drugi dom nije ni imao.
Marko je rođen u Beogradu 21. aprila 1984. godine. Imao je samo sedam dana i tek malo više od tri kilograma kada ga je majka Zorica Popović ostavila na pragu vrata Doma za nezbrinutu decu u Zvečanskoj 7. Majku Zoricu je upoznao sedam godina kasnije, pred polazak u osnovnu školu. Nikada je nije osuđivao, ali jeste mu nedostajala i još se trudi da shvati šta to može jednu majku naterati da ostavi tek rođeno dete, pronašao je hiljadu opravdanja, ali čini mu se da nijedno nije ono pravo…
Marko nije siroče, bio je ostavljen. Odrastao je uz strance koji su mu bili bliži od roditelja i kaže da mu ljubavi nikada nije manjkalo. O svemu priča otvoreno i ne krije da žali što mu život nije pružio priliku da samo upozna svog oca Salma Mahdouanija, Tunišanina, koji je radio u diplomatskoj službi ove strane zemlje, ali i to je jedva otkrio…

Sećanja kao slike
– Nemam fotografije iz ranog detinjstva, u domu se nismo fotografisali, ali imam slike zvane sećanja! Gomila emocija ili slika kojima vreme ne može ništa! Majka me je ostavila, što me je nekad bolelo i ljutilo. Danas na to gledam kao na sudbinski put određen rođenjem… Nikada i nikoga nisam pitao da li je moja majka Zorica pored mene ostavila i benkicu i flašicu. Ne znam zašto se nije radovala mom rođenju. Ne znam da li me je uvila u plavo ili belo ćebence. Ne znam kako izgleda spavanje u majčinom naručju. Ništa joj ne zameram jer mi je podarila život, a moglo je da bude i drugačije… Hvala joj što me je rodila!
– Nije mi manjkalo ljubavi. Ako i nisam imao pažnju i emocije bioloških roditelja, ipak sam bio obasut iskrenom ljubavlju i brižnošću domskih vaspitača i hraniteljske porodice. Oni su me izveli na pravi put. Ako mi je biološka majka podarila život, oni su mi poklonili budućnost! Pomogli su mi da dođem do onoga što se zove sadašnjost. Zahvaljujući njima imam i lepu prošlost. Dali su mi snagu da prebrodim sva pitanja i dileme tinejdžerskih godina. Oni su moja velika porodica!

– Nikoga ne osuđujem, svako bira put kojim ide kroz život, a opet dugo me mučilo pitanje, ko je moj otac. Vrteo sam se u začaranom krugu, a majka nije želela da pomogne. Srećom generalni direktor doma Zoran Milačić mi je pomogao i tragao zajedno sa mnom… Tako smo pre nekoliko godina saznali da je moj tata radio u diplomatskoj službi Tunisa. Hteo je da se oženi sa mojom majkom. Saznao sam da se radovao mom dolasku na svet, ali majka nije htela da se uda. Ipak mu je dozvolila da me prizna kao zakonskog sina i zato je moje prezime neobično. Eto, makar nešto mi je ostalo od oca i to mi je dovoljno. U međuvremenu sam otkrio da je tata tražio od majke dozvolu da me povede sa sobom, kad se selio u Rim, ali i to da nije znao gde odrastam… Zašto majka to nije dozvolila, ne znam, ali siguran sam da je život mogao da mi bude bezbrižniji i ispunjeniji.

Sremački dom
– Nije lako rasti sa pitanjem zašto te niko neće. Kad prođu i jed i ljutnja, izroni glupo pitanje da li me je majka volela? U domu sam bio prvih godinu i po dana života, onda su me poslali u hraniteljsku porodicu u Boljevce, nadomak Zemuna. Ravno u zagrljaj majka Mire i tata Joške. Dobio sam ljubav, nežnost, pažnju, brižnost, smeh. Mama Mira i tata Joška su imali svoje dve kćerke, koje su već bile udate. Kako su njih dvoje voleli decu, iz doma su prvo uzeli Draganu i Ivanu, a onda i mene. Dragana i Ivana su starije od mene i za njih sam uvek bio i ostao mlađi brat. Nežne, odgovorne i brižne sestre, a takve su i danas, iako imaju svoje porodice i decu.

– Bio je to najlepši i najbezbrižniji period mog detinjstva. Kuća mama Mire i tata Joške je tipična sremačka, lepa i prostrana. Svako od dece je imalo svoju sobu, a pred spavanje su nas roditelji brižno ušuškavali uz bajke i poljupce. U njihovom domu sam živeo pet godina, sve do polaska u školu, a onda sam vraćen u dom. Takva su pravila, a u domu sam ostao do završetka Više medicinske škole.
– Dragana, Ivana i ja i danas često, kada se umorimo od života, skočimo do njih po malo razumevanja i ljubavi. Nas troje smo znali da smo ostavljeni i usvojeni, ali to nam nije bio problem dok smo bili deca. U komšiluku smo imali vršnjake sa kojima smo se igrali. Klikeri, fudbal, vožnja bicikla i žmurke, uživancija. Leti, plaža i plivanje u Savi… Međutim, sazrevanje neosetno donosi gomilu pitanja, koja ostaju bez odgovora.

Braća po majci
– Mesec dana pre polaska u školu poslali su me u Dom "Jovan Jovanović Zmaj", u Braće Jerkovića. Autobusku stanicu dalje bila je škola u koju sam išao, takođe "Jovan Jovanović Zmaj". U domu sam ostao do 26. godine, kada sam i diplomirao na Višoj medicinskoj školi za fizijatra.
– Nisam pitao zašto su me vratili u dom, ali sam patio i tražio da se vratim svojoj kući u Boljevce. Ipak, privikao sam se na novo okruženje… Veliki kolektiv pun dečje igre, smeha, ali i discipline. Pravila moraju da se poštuju, a ponekad i krše, ali onda sleduju – kazne, sitne i vaspitne, nadasve neophodne! Poštovala se i hijerarhija i nije bilo vrdanja, osim ponekad…
– U to vreme povratka u dom upoznajem biološku majku Zoricu i brata. Srđan Markuš, brat po majci, stariji je osam godina i on je odrastao u domu u blizini "Zmaja". Majka je bila stranac i nisam je ništa pitao, a sa bratom sam odmah uspostavio bratski odnos, koji negujemo i danas. Nas dvojica se savršeno razumemo i mnogo se volimo! Nikada se nismo posvađali, a mnogo gorkih zalogaja smo zajednički podelili. Srđan se odmah prema meni postavio zaštitnički i zahvaljujući njemu sam imao poštovanje starijih domaca.
– Ne sećam se o čemu smo majka i ja pričali prilikom upoznavanja. Pamtim majku kao suzdržanu i mislima daleku osobu. Nije pokazivala nežnost prema Srđanu i meni, a ni znatiželju – kakvi smo, kako smo obučeni, da li smo zdravi ili bolesni. Moji hranitelji i domski vaspitači su bili nežniji i brižniji od biološke majke. Moji hranitelji su me redovno posećivali i u tim susretima smo svi uživali. Svaki letnji i zimski raspust sam provodio kod njih.

Jedina kuća
– Sa biološkom majkom sam se retko viđao, a dom je u međuvremenu postao moja prava kuća, jer drugu nisam ni imao. U početku sam imao iluziju kako je cela zgrada moja i to mi je davalo neku čudnu sigurnost i osećaj zaštićenosti. Mi deca smo bili podeljeni po grupama. U svakoj grupi nas je bilo po troje. Spavali smo u četiri sobe sa po tri kreveta. Nas 12-oro bili smo velika porodica. Svaka grupa je imala svog vaspitača. Sve se znalo – kada koja grupa čisti trpezariju, koja održava dvorište, a koja sređuje dnevnu sobu. Kada je vreme za obrok, kada za odmor, kada se uči i sve je funkcionisalo. Vreme je prolazilo uz ljubav, igru, učenje i pravila.
– Odrastanje mi je donelo buntovništvo koje prati pubertetlije. Sreća, uvek sam imao vaspitače kao podršku, a svi smo uživali u pažnji i brizi generalnog direktora Zorana Milačića, koji je za nas bio i te kako važna muška figura tokom odrastanja. O svemu smo sa njim pričali, jadali mu se ili se s njim smejali. Ne znam kako bi sve izgledalo bez Zokija. Imao sam dobar odnos i sa vaspitačima, i školskim drugovima, i njihovim roditeljima. Svima sam bio drag, osim majci.
– U domu sam mnogo toga brzo i rano naučio. Naučio sam da bez obzira na to koliko je meni stalo do nekoga ili nečega, možda drugima nije. Poverenje se gradi godinama, a gubi u trenutku zbog laži i izdaje. Nije u životu najvažnije materijalno bogatstvo, već koliko prijatelja imaš. Kako god, sve češće razmišljam o odlasku u inostranstvo, ali i to teško ide, mada su naši fizijatri traženi na Zapadu. Ponekad se pitam koliko početak života utiče na budućnost? Hoću li to uspeti, ne znam, ali boriću se za to, jer ako sam nešto naučio, to je da odgovornost i rad jesu pravi put do uspeha, a samo porodica jeste jedini uspeh. Poslednjih nekoliko godina živim sa devojkom u iznajmljenom stanu.