B. Simonović
Trebješka pećina, pogled iznutra

Od aprilskog haosa 194. godine, u kojem se vrtoglavo rušila i nestajala najmoćnija i strateški najznačajnija država na Balkanu prošlo je sedamdeset osam i po godina. Istoričari i analitičari su uglavnom odgonetnuli razloge tako brzog raspada i sloma Jugoslavije, kako se moglo desiti da je Hitlerova i Musolinijeva osvajačka mašina pregazi skoro bez ikakvog otpora i za samo jedanaest dana ukloni kao granu s puta u nameri da ostvari svoje strateške ciljeve i interese na ovom prostoru i nesmetano nastavi pohod na jugoistok.

Istoričari, međutim, još nisu valjano umočili pero, a kamoli do kraja razjasnili sudbinu jugoslovenskog zlata, pa u pričama o tome prevagu i danas imaju maštovita i bajkovita nagađanja i špekulacije, koje nemaju gotovo nikakvog tvrdog utemeljenja u dokumentima.

Ilustrativan primjer je knjiga „Pećina sedam lopova“, italijanskog pisca i novinara Đanfranka Pjacezija, majstora za velike zavere i spektakularne afere, koji tvrdi da se radilo o šezdeset tona zlata i izmišlja dramu kako su Italijani, tobož, u sanitetskom vozu prebacili taj bogati plen do trezora svojih banaka (jedan od junaka ovog romana veli da je „sve opisano tako dobro da mi se čini čak i da je istina…“).

Po istraživanjima istoričara Nikole Živkovića i dr Nikole Žutića, radilo se, međutim, o 204 sanduka monetarne zlatne legure, različite finoće, u obliku kovanog zlata ili u polugama. Ukupna težina tog zlata, bez sanduka, iznosila je 10.405 kilograma i 388 grama. Taj tovar je, po naređenju centralne Narodne banke, još 8. aprila utovaren u Užicu u tri kamiona. Konvoj je preko Mostara 15. aprila stigao u Nikšić i zlato je odmah prebačeno u Trebješku pećinu. Izvesno je takođe da je posle bekstva kralja i vlade iz zemlje, u Crnoj Gori ostalo 9.173 kilograma i 452 grama zlata. Najveći deo su zaplenili Italijani (posle rata su priznali i vratili 8.393 kilograma zlata). Od zlata sklonjenog u Ostrogu nekoliko sanduka su već 1941. pronašli i odneli Nemci, oko 600 kilograma su sklonili i posle rata vlastima nove Jugoslavije prijavili iguman Leontije, Andrija i Petar Koprivica i Ljubo Krulj, ali to nije bilo sve. Do danas stoji zagonetka koliko je stvarno bilo zlata, mimo toga, i kako je kasnije netragom nestalo iz Ostroga.

Posebno poglavlje u ovoj priči predstavlja sudbina papirnog novca koji je bio sklonjen u već spomenutoj pećini u podnožju brda Trebjesa na periferiji Nikšića. Nekada je to očigledno bilo dobro uređeno vojno skladište sa velikom metalnom kapijom i prozorima za ventilaciju. Dugačka je više od 50 metara, široka petnaestak, dok se visina tavanice kreće oko 10 metara. U tu „pećinu sedam lopova“, kako je krsti Đanfranko Pjacezi, polovinom aprila 1941. dovezena je i smeštena najveća količina starojugoslovenskog papirnog novca. Kako očigledno nije bilo šansi da se spase i sačavaju ni zlato i druge neprolazne vrednosti, a kamoli u suštini već bezvredni papir, neko je naredio da se pećina minira, odnosno novac uništi i spali.

Nikola Živković tvrdi da je novac ostao u pećini do 15. aprila kada je oko 17.00 časova stiglo naređenje da se spali.

– Pre nego što je pristupljeno paljenju novca, iz pećine je izvučeno zlato i 4.738 menica u iznosu od 747.377.306 dinara, kao i druge hartije od vrednosti, ostavine i kaucije u iznosu od 318.565.220 dinara, koje su zajedno sa zlatom transportovane na Cetinje i smeštene u trezor tamošnje filijale Narodne banke – kaže Živković.

Sve ove hartije od vrednosti zaplenili su Italijani, ali su ih na intervenciju Nemaca predali u toku rata preko visokog komesara Ljubljanske provincije. Na osnovu ovih hartija od vrednosti nemačke okupacijske ustanove su naplatile od dužnika Narodne banke 56.062.797 dinara i potrošile za svoje potrebe, a dokumentaciju uništile.

Od siline detonacije podmetnutog eksploziva u pećini, pritisak je izbio zid na ulazu i veću količinu novca izbacio i razvejao po padinama Trebjese. Vest se brzo pronela i uskoro je počeo opšti grabež i potraga za parama. Zdrave, vatrom i eksplozijom neoštećene novčanice narod je bremenima razvlačio na sve strane, u pohlepnoj groznici i nerazumu koji može samo novac da probudi i izazove.

Inače, pored drugog silnog državnog blaga, koje se aprilskih dana 1941. godine sabralo u Užicu i odatle krenulo na neizvesni put ka Crnoj Gori, tu je dovezeno i 50 sanduka s rezervnim novčanicama od po 10.000 dinara. U svakom sanduku je bilo po 50 miliona odnosno ukupno 2,5 milijardi dinara. Radilo se o novim novčanicama koje još nisu bile puštene u opticaj. Po naređenju guvernera Narodne banke Kraljevine Jugoslavije od 9. aprila 1941, tu u Užicu je spaljeno svih pedeset sanduka sa rezervnim novčanicama u apoenima od po 10.000 dinara.

Zlatna groznica bez kraja

Na prostoru od Ostroga do Nikšića, na kojem se aprilskih dana 1941. godine širila „zlatna groznica“ i odigravala drama sa ogromnim blagom jugoslovenske države i kraljevske kuće, i danas se šire priče i sumnje da još ima negde sklonjenog zlata, da je ono što je do sada otkriveno tek jedan manji deo. Kao dokaz se uzima i to što je pre pedesetak godina Stanka Nikolić, domaćica iz naselja Mušovina na periferiji Nikšića, kopajući u bašti, našla zlatnu polugu tešku više od osam i po kilograma za koju je nepobitno utvrđeno da potiče od tog zlata, odnosno da je pripadala bivšoj Narodnoj banci Kraljevine Jugoslavije.

Sutra – Tajne Ostroškog blaga (5): Ropstvo patrijarha Gavrila