B. Simonović
Česma u kojoj su bili skriveni zlatnici

Zlato nađeno u Ostrogu predstavljalo je pravo bogatstvo, bilo zlatna podloga i prva zlatna rezerva nove jugoslovenske države. To je u tom trenutku bilo od neprocenjive vrednosti i važnosti.

Oni koji su blago sačuvali slavljeni su zato, gotovo kao nacionalni heroji, iako je policija, izgleda, prema pojedinima od njih, ispostaviće se sasvim opravdano i s razlogom, od početka gajila određenu rezervu i sumnju.

Svi oni su se, međutim, i godinama posle rata trudili da pokažu svoju lojalnost i odanost državi. U tome je naročito prednjačio iguman Leontije.

Iz njegovog policijskog dosijea jasno je da je u Ostrogu ili u neposrednoj blizini, postojalo dežurno oko koje je danonoćno motrilo ko dolazi i s kim se druži stari iguman, baš kao što je u stopu praćen i Petar Koprivica (neki istraživači tvrde da su za Ostrog bili zaduženi operativci Udbe Vojin Luburić, a kasnije i Luka Koprivica).

Pažnja je posebno pojačana kada su po Nikšiću počele da zveckaju zlatne turske lire i napoleoni i Petar Koprivica počeo da obrće zamašne pare. Tako sve do avgusta 1952. godine kad je Udba uzela pod svoje ovog predratnog kafedžije koji je držao han u Ostrogu. Pritešnjen dokazima, svestan da „Ozna sve dozna“, on je, izgleda, brzo propevao i počeo da otkriva skrovišta u kojima je krio blago.

Za glavnog islednika u ostroškoj zlatnoj aferi određen je Risto Vuković, tada viši saradnik u Službi državne bezbednost Crne Gore. Tadašnji načelnik ove službe Milo Vrbica, poverio je ovaj delikatni i veoma važni zadatak Vukoviću, mladom ali već prekaljenom kapetanu Udbe, koji se tek bio skrasio na Cetinju nakon mučnog višegodišnjeg ratovanja sa opasnim bandama poslednjih četničkih odmetnika na tromeđi Crne Gore, Srbije i Bosne i Hercegovine, u kojima je postigao odlične rezultate i stekao ogromno iskustvo:

– Signal za uzbunu je, koliko se sećam, došao od šefa Udbe iz Čačka koji je preko nekog svog čoveka iz službe doznao da mu je Nikšićanin Petar Koprivica, prodao trideset do četrdeset zlatnika – sećao se Vuković.

– Iskustvo me učilo da u svemu opreznost i taktičnost nije na odmet. Pozvali smo tog čoveka iz Čačka (iz optužnice se vidi da je izgleda reč o izvesnom Dragomiru Danojliću, prim. B. S) da dođe i suoči se sa Petrom Koprivicom i to organizovali u strogoj konspiraciji u Titogradu – Sića Pavlovića sam samog uputio u Nikšić da dovede Koprivicu.

Znali smo da se ime Petra Koprivice spominje u vezi sa skrivanjem dvorskog i državnog blaga u Ostrogu 1941, da je on godinama veličan i slavljen kao jedan od četvorice zaslužnih što je dobar deo tog blaga sačuvan, ali ipak pojava trideset do četrdeset zlatnika u njegovom vlasništvu nije bila nimalo bezazlena i neznačajna, pogotovo što su postojale policijske dojave i sumnje da, prvenstveno Petar Koprivica i iguman Leontije Mitrović, nisu, izgleda, kazali poslednju reč o zlatu.

Za čudo, Petar Koprivica je istog trena, bez ikakvog dvoumljenja i okolišanja, priznao da je prodao Čačaninu tih trideset ili četrdeset zlatnika, zaista se više ne sećam, i sam, bez pitanja, dodao da kod kuće ima još 130 zlatnika.

Objasnio je, međutim, da je sve te zlatnike našao u mulju na dnu rezervoara manastirske česme u kojoj je tokom rata ležala skrivena jedna količina zlata, a oficiri Udbe koji su ga, pod nadzorom Sava Brkovića i Andrije Koprivice vadili u aprilu 1945. godine, očigledno nesu videli i pokupili sve zlatnike. Pošto je on sutradan dobio zadatak od Leontija Mitrovića, a po nalogu Sava Brkovića, da popravi razidanu česmu i očisti rezervoar, našao je zlatnike i odlučio da ih ne prijavljuje.

– Moj Petre, ja bih ti odmah oprostio i tih trideset i svih sto trideset dukata kad bi to bilo sve, nego de ti nama ispričaj gde je glavnica, jer to je sića – velim mu ja za svaki slučaj, jer sam i sam bio pokoleban uverljivošću i iskrenošću koja je izbijala iz njegove priče.

On samo poblede i spopade ga hladan znoj, ali se ipak brzo pribra i ispriča da je u jednoj lastvici blizu Donjeg manastira zakopao konzervu sa dvadeset i pet kila zlatnika! Tog trenutka smo svi shvatili da smo na pragu velikog otkrića, ali smo odlučili da o svemu ćutimo dok se ne domognemo zlata.

Sutradan je u strogoj tajnosti u blizini Donjeg manastira otkopana limenka sa oko 25 kilograma zlatnih turskih lira, a na zaprepašćenje islednika, Petar Koprivica je tada kazao da je jednu sličnu limenku zakopao i u bašti kod svoje kuće u Nikšiću. Kako to mesto nije bilo obeleženo limenka je dugo tražena, gotovo sva bašta je prekopana, naravno noću i da niko ne vidi. Kad je i ta kutija nađena, Koprivica je islednike poveo i u štalu i ispod jasala izvukao još jednu manju limenku koja mu je, izgleda, služila kao neka priručna kasa (po sećanju Rista Vukovića, u toj kutiji je bilo 333 zlatnika).

ODMAH PROPEVAO: Petar Koprivica

Odala ga žena

Iako je Udba, izgleda, pomno pratila svaki korak Petra Koprivice, nije imala tvrdih dokaza i dugo se nije usuđivala da pokuca na njegova vrata. Fatalnu grešku je, po prilici, napravila njegova supruga, koja je u leto 1952. godine boravila u nekoj banji u Srbiji. Tu je upoznala i sprijateljila se sa nekom ženom iz Čačka, koja joj se požalila da nikako ne može da nabavi malo zlata da bi uredila zube. Ova joj je velikodušno ponudila da joj ona nabavi koliko god joj treba.

Ispostavilo se, međutim, da je to bila supruga nekog udbaša, koji nije ostao skrštenih ruku. Najpre je, nakon prve isporuke, nagovorio suprugu da piše „prijateljici iz Nikšića“ i pita je da li ima još zlatnika, a kad je otuda ubrzo stigla nova količina i poruka da ima još ako treba, zamršeno klupko je počelo da se odmotava – iz Čačka je stiglo obaveštenje i upozorenje na adresu crnogorske Udbe.

SUTRA: Tajne Ostroškog blaga (8): ISPOVEST IGUMANA LEONTIJA