B. Simonović
Iguman Leontije i Serafim Kašić s iskopanim konzervama zlata (treći sleva iza Leontija je islednik Risto Vuković)

Leontije Mitrović je uhapšen 12. septembra 1952. godine i već sutradan podrobno ispitan. Ako je suditi po toj i po svim ostalim izjavama i dopunama koje je kasnije, i samoinicijativno, u više navrata davao, tokom istrage i suđenja koje je usledilo, može se zaključiti da je on hapšenje dočekao gotovo kao olakšanje jer se, makar i na ovakav način, konačno oslobodio jedanaestogodišnje more, prokletstva i nemira koji mu je zadalo zlato.

Tako on već sutradan po hapšenju, 13. septembra 1952. godine, u svojom rukom napisanoj izjavi na tri strane, kaže da je u danima pred kapitulaciju Jugoslavije 1941. u Ostrogu ostavljeno deset sanduka kovanog zlatnog novca Narodne banke. Od toga je sedam sanduka uspeo da zakopa i sakrije i oni tako nisu došli u ruke Nemcima kada su 25. aprila 1941. godine opljačkali Ostrog i kada su zajedno sa njim uhapsili patrijarha Gavrila Dožića i njegovog sekretara Dušana Dožića. Mitrović dalje objašnjava da je dva meseca kasnije, kada se vratio iz zatvora, sve našao netaknuto, da je zlato sačuvano do kraja rata, a onda prijavljeno vlasti:

„Odmah su došli i novac poneli sa sobom – piše iguman Leontije – pet sanduka u državnu kasu. Sanduk su poneli četnici 1943. godine, kojega sam im morao dati po cenu moga života. Ostao je bio još jedan sanduk zlatnog novca, koliko je bilo težine u njemu nije mi poznato, od kojega sanduka nalazi se jedna količina i danas zakopana u Ostrogu, a gde je zakopana nije mi tačno poznato jer je sa time rukovodio Petar Koprivica, ondašnji kafedžija u Ostrogu. Ostala tri sanduka odneli su Nemci. Kad sam ranije izjavio da su odneli četiri računao sam i onaj jedan te nije bio prijavljen. Od ovoga neprijavljenog sanduka počeli smo trošiti ja i Petar Koprivica, od kojih mi je iz nekoliko puta davao po izvesnu količinu, a koliko ne mogu da pamtim…“

– Posle moje nesmislene učinjene greške – dodaje na kraju iguman Leontije – ne žalim moje stradanje, uz ona koja sam već pretrpeo, za nepromišljene posledice koje me očekuju kao 75-godišnjeg starca. Napominjem i to: da se još kod mene nalazi 282 lire koje imam da predadnem. Prednje izjavljujem kao dopunu mojih pređašnjih datih izjava, koje sam ranije davao po ovoj stvari, te unapred blagodarim sudu za izrečenu presudu koju donese nad mojim učinjenim grehom…“

Sem ove izjave, datirane 13. septembra 1952. godine, u dosijeu se čuva i opširna ispovest Leontija Mitrovića, napisana običnom grafitnom olovkom na četrdeset i devet listova velikog formata. „Ispovedanje“ je počelo 20. septembra, odnosno dva dana nakon pretresa njegovog stana i prostora u Ostrogu i pronalaženja skrivenih svetih relikvija i zakopanog zlata – a trajalo je najmanje pet dana. Tu je mnogo podrobnije opisao, ne samo ono što se tih aprilskih dana 1941. zbivalo u Ostrogu.

Iguman Leontije, pored ostalog, tvrdi kako je tokom Drugog svetskog rata u tri navrata dao po 1.000 zlatnika maršalu Dvora Đuru Vukotiću, čoveku koji je uoči kapitulacije Jugoslavije dopremio državno i dvorsko zlato u Ostrog i predao mu ga na čuvanje.

Mitrović potom podrobno nabraja kome je sve pozajmljivao novac ili prodavao zlato, mada o svemu tome izgleda nije vodio nikakvu preciznu evidenciju:

„Luki Mijuškoviću u Nikšiću u 1942. godini bio sam dao 1.000 zlatnika da mi postepeno menja. Nešto je bio promenio i meni predao 200.000 italijanskih lira, a ostalo je kod njega ostalo… Iliji Kavaji dao sam 750 komada zlatnih lira na čuvanje… Negde u 1943. godini iz dva puta išao sam u primorje kod brata Mitra i tom prilikom ponio sam mu 1.500 zlatnih lira da ih sačuva, koje je on u kući zakopao, a za koje računam da su u celosti sačuvani…“

„Negde koncem prošle i početkom ove 1952. godine“, piše dalje Mitrović“, Đorđiju Đuroviću, stolaru iz Nikšića dao sam 350 komada zlatnih lira da mi promeni te mi je za iste dao dva i po miliona dinara. Takođe bio sam istom Đuroviću dao na čuvanje 282 komada zlatnih lira koje mi je povratio…“

Ako se cena jednog ostroškog zlatnika tih godina na crnom tržištu kretala oko 5.000 dinara, lako je zaključiti kolikim parama se razmetao stari iguman. Po njegovoj računici, odnosno po onome čega se setio i što je u ovoj izjavi priznao, samo on je tokom rata (ne računajući sanduk zlatnika koji je, kako tvrdi, predao Pavlu Đurišiću) i u godinama posle rata, do hapšenja 1952. godine, raskrčmio više od 8.250 zlatnika, odnosno oko šezdeset kilograma suvog zlata!

Inače, po priznanju tokom ovog naknadnog saslušanja, samo od Đola Đurovića Leontije Mitrović je tokom 1951. i 1952. godine dobio više od tri miliona dinara u zamenu za zlatnike.

U ovoj izjavi prvi put priznaje i otkriva da je 1941. godine za sebe uzeo i sklonio i jedan od onih 15 džakova papirnog novca u kojima je bilo po 25 miliona dinara u apoenima od po 1.000 dinara:

„U potpunosti sam svestan krivične odgovornosti za ovakva počinjena prljava dela i pravilno je da iskusim zasluženu kaznu“, zaključuje on svoju ispovest.

Miš i brašno

Risto Vuković ističe da je Leontije Mitrović od prvog trenutka kad je shvatio da je sve provaljeno i otkriveno pokazao krajnju iskrenost i otvorenost, spremnost da kaže sve što zna o tom nesrećnom zlatu i bogatstvu, o muci koju je nosio jedanaest i po godina.

– Pri tom gotovo da se nije moglo ni osetiti nekakvo njegovo nastojanje da umanji krivicu ili prikrije nešto što mu ne ide u račun i sem one sumnjive tvrdnje da je i mitropolitu Arseniju davao novac i da je i on znao odakle taj novac potiče, čini mi se da bih se na svaku njegovu reč i danas mogao zakleti. Pitao sam ga u jednom trenutku, onako neslužbeno, šta mu bi da se on kao sveštenik i iskusan čovek upusti u sve to, kako nije mogao da se iščupa iz kandža pohlepe. A on mi je odgovorio: „Ne može, moj Vukoviću, miš proći kroz vreću brašna a da mu barem rep ne ostane brašnjav.“

Sutra – Tajne Ostroškog blaga (9): Direktiva Milana Bartoša