Vilijam Hejg, britanski ministar spoljnih poslova, inače poznat kao slabo stojeći sa uspesima po ženskim pitanjima i Anđelina Džoli, inače slabo stojeća na intelektualnom planu, udružili se u zajednički poduhvat, skakuću po Bosni s grane na granu kao Tarzan i Džejn; traže još nepobrojane i neoplakane muslimanke silovane od strane Srba pre više od dvadeset godina. Pa ako šta nabodu, sve će to 10. juna da iznesu pred čovečanstvo na samitu u Londonu, koji, pak, sazivaju naprosto zato da bi se svi na Planeti opasuljili šta ih čeka ako se srpskom mačizmu ne stane nogom za vrat. Za sva vremena.
Zašto Vilijam i Anđelina, s neba pa u rebra, sipaju so na rane od pre dve decenije i bez ikakvog razumnog, a pogotovo humanog razloga iskopavaju leševe po Bosni?
Vilijam Hejg zna, a neće da kaže, a Anđelina je prirodno glupa pa ne zna da kaže.
Ali, mi znamo.
Hejgovo licemerje lako je čitljivo: njegovim konzervativcima preti poraz na sledećim izborima; u njegovom izbornom okrugu pao na nizak rejting, pa krici Tarzana po bosanskoj džungli, dok se ljulja s grane na granu sa filmskom divom u naručju, mogu da poprave stvar.
Za Glupu Anđelinu, njene lažne suze za silovanim ženama po belom svetu su – kako u londonskom "Gardijanu" piše , Tanja Gold (3. april) "razumljiv nastavak njenog narcizma".
Još jedno pitanje: da li su, zaista, žrtvama bosanskog građanskog rata – poginulim, ranjenim ili silovanim na sve tri strane – od koristi lažni Tarzanovi krici u džungli, a pogotovo pseudo suze Glupe Anđe?
Kada trivijalno, isprazno i licemerno dotakne nešto veliko i ozbiljno, onda veliko i ozbiljno i samo postaje trivijalno ,isprazno i licemerno.
Tarzan i Džejn su krenuli u Dolinu Krokodilskih Suza da bi oživeli već dozlaboga pohabanu laž o masovnom silovanju kao ratnoj strategiji Srba i nije ih bilo sramota da sa sobom donesu u Sarajevo naveliko kompromitovanu cifru od 30-60 hiljada silovnih muslimanki.
Ne bih da im kvarim krike po džungli, ljudski bi bilo da im pripomognemo dok vrište skakućući s grane na granu, ali ne odolevam provokaciji činjenica:
Urednik Francuske televizije (TF2), Žak Merlino piše, 13. marta 1993.godine u pariskom "L Poan" (Le Point
): "Svako u Francuskoj ko radi na ovom problemu rata u Bosni zna da su ove brojke o silovanim muslimankama falsifikat. Svi znaju, ali niko ne sme to da kaže. Nije lako priznati da smo pre toga izneli potpuno lažne cifre".
Žerom Boni, samo nešto kasnije, 4. februara 1993. u emisiji "Specijalni dopisnik", na Prvom kanalu francuske RTF, izveštava da je lično istrarživao slučajeve "masovnog silovanja" u Bosni i posebno u slučaju Srebrenice: "Kad sam bio na pedest kilometara od Tuzle, rekli su mi da odem u tamošnji kompleks sportskog centra; tamo se, kažu, nalaze smeštene četiri hiljade silovanih muslimanskih žena. Na 20 kilometara me obaveštavaju da se tamo, umesto 40 hiljada, nalaze četiri stotine tih nesretnica. Na deset kilometra bilo ih je 40. A kada sam stigao na lice mesta, zatekao sam četiri žene".
Zapadna mitomanija u građanskom ratu u Bosni krčila je put zločinu koji još čeka da bude naplaćen, fakti su bili prva žrtva te mitomanije, kojoj danas najmanje trebaju zločinci da je oplakuju. Mada se mitomani, evo, još dobro drže.
I četiri silovane žene su Magnum Krimen (magnum Crimen) kome nije potrebna nova so na stare rane; nova mitomanija i novi mitomani da se na njoj ovako morbidno samoreklamiraju.
Iskopavanje leševa u Bosni teško da će da podigne rejting Vilijamu Hejgu, pa makar pred kamerama lešinario sa Anđelinom u naručju. A, Anđi ionako nema pomoći – glupa pa glupa.
