Indijski i meksički filmovi, kao i filmovi o Tarzanu, u vranjskim bioskopima su gledani do besvesti, a posebno su bili popularni među Romima, čija je zajednica u Vranju bila brojna. Seća se tako sedamdesetčetvorogodišnji Andreja Jovanović, nekadašnji direktor gradskog bioskopa:
– Bilo je dirljivih scena. Indijski i meksički filmovi su tužni, pa se tokom predstava toliko plakalo da je jednom neki čičica koji se zatekao ispred vrata zavapio: "Tugo, kakva se nesreća dogodila, koliko ima mrtvih kad ih ovoliko ljudi oplakuje". Nakon završetka filmova, posebno Romi, idući ka svojoj čaršiji koja je na kraju grada, pevali su oponašajući tugaljive indijske pesme, a ženski deo je nastavljao sa plakanjem. Tarzanov krik i Srbi i Romi skidali su u originalu. Iz svih delova Vranja, koje je tada bilo varošica, čulo se njegovo dozivanje majmuna i ostalih životinja – priča Jovanović.
|
Jagnje i trubači |
Tada su mnogi Romi deci davali imena Tarzan i Vinetu. Narod je uvek bio na strani slabijeg, pa su Indijanci bili popularniji i voljeniji od čuvenih kauboja. Tek kasnije, sa pojavom revolveraša pokajnika koji staju na stranu pravde počinju da obožavaju i kauboje, imitiraju ih, naročito u hodu, u paljenju cigareta. Bioskop u to vreme nije bio samo puka zabava i zanimacija, nego je imao značajnu političku i društvenu ulogu.
– Politička uloga bioskopa bila je više izraženija 60-ih i početkom 70-ih godina – napominje Jovanović. – Tada se pre početka filma prikazivao i filmski žurnal koji je bio posvećen svim putovanjima i posetama Josipa Broza Tita raznim državama, posebno nesvrstanim. Njegova putovanja u Afriku, veličanstveni dočeci… U početku su ljudi više voleli da gledaju žurnal nego film.
Društvena uloga bioskopa pokazivala se u druženju mladih ljudi, i često kumovala ljubavnim vezama i brakovima. – Osim šetnje korzoom ništa drugo se nije radilo. Tu bi se mladić i devojka upoznavali, a veza bi postala ozbiljna tek kada bi devojka pristala da ode sa momkom u bioskop. Znalo se, poslednja četiri reda bila su za zaljubljene. Filmovi su ih edukovali i u ljubljenju, onom filmskom. Čim do toga dođe znalo se da će uskoro biti i svadbe. Ti poljupci su bili neka vrsta predbračnog pristanka – napominje Jovanović.
Nova era u vranjskom bioskopu, pokazaće se i poslednja, nastaće sa dolaskom za direktora Andreje Jovanovića, 1. januara 1982. godine. Pre toga bioskop četiri godine nije imao direktora.
– Sedeo sam u kafani Zanatskog doma i konobar, moj drug, odjednom kaže Slobodanu, tadašnjem šefu računovodstva: "Evo ti Andra, on može da bude direktor biskopa." Slobodan mi kaže, idi i podnesi molbu. Ja se dvoumim, mislim da li je to ozbiljno ili me zezaju. Podnesem molbu, pozovu me u komitet, kažu, primljen si – seća se Jovanović. Krenuli su filmski trendovi, a on je to pratio tako što je redovno odlazio u Beograd na savetovanja i ugovaranja filmova.
