Mada su u protekle tri godine čitaoci “Vesti” mnogo puta pomogli su Milošu Jovanoviću (40) iz zabitog sela Troštice kod Novog Pazara, koji se teško razboleo vrativši se sa Kosova, gde je na albanskoj granici mesecima krvario za Srbiju, ovaj hrabri ratnik sa Košara ponovo je u nevolji.
Osim metaboličkih, hormonskih i psihičkih poremećaja, zbog kojih se sa 80 ugojio na čak 165 kilograma, Milošu se pre godinu dana pojavio i šećer koji mu dodatno otežava život i preti da mu potpuno razori i ono malo zdravlja što je još ostalo.
– Taman kad smo se nakon godina patnji i neizvesnosti malo skućili u domu koji su nam sagradili moji saborci i čitaoci “Vesti”, a vojska mi na VMA sanirala bolesti koje sam dugo vukao i zbog kojih sam proglašen za totalnog invalida (još bez invalidske penzije) mene i moju porodicu zadesile su nove nevolje. Šećer koji sam nekako držao pod kontrolom sada galopira i preti opasnost da uskoro pređem na “špric” i insulin. Majka Rosa boluje od karcinoma dojke i život joj visi o koncu, a sestra Marina, koja nam je stub kuće, nezgodno je pala i teško povredila koleno, pa sad nikuda ne može bez štaka – žali se Miloš.
Ističe da sa majkom i sestrom živi u bespuću, daleko od grada i da za svaki dolazak lekaru samo za prevoz mora da izdvoji bar 2.000 dinara.
– Sada sam osiguran, ali i pored toga bar polovinu lekova moram da kupim, dobar deo lekova kupuju i majka Rosa i sestra Marina kojoj je potrebna operacija i duga rehabilitacija. Sa socijalom od 100 evra ne možemo ni da se prehranimo, a kamoli da se lečimo – žali se ovaj nesrećni mladić.
Ponavlja da ni sam ne zna šta i kako dalje, jer su ih bolesti pritisle sa svih strana, a samim tim i nemoć da bilo šta sami promene.
– Da je sreće, ja bih trebalo da budem državna briga, jer sam sve ove bolesti i psihičke probleme, a potom i šećer, zaradio braneći moju državu i moj narod. I to tamo gde je bilo najteže i gde je polovina mojih drugova položila živote. Na žalost, 17 godina od kada sam se vratio iz pakla Košara, uopšte nisam mogao da se lečim i tek na insistiranje medija i mojih saboraca dobio sam priliku da odem u Beograd i na VMA prođem sve preglede, a i da delimično saniram zdravstveno stanje. Sada sam ponovo prepušten sam sebi i potrebna mi je pomoć – ističe Miloš.
Nada se da će mu dobri ljudi pomoći da bar nabavi sve potrebne lekove.
– Nikako ne uspevamo da izađemo iz bede i sirotinje, jer jedna bolest sustiže drugu. Taman malo stanemo na noge, a stigne neka muka. Majka Rosa se bori sa karcinomom, Miloš sa psihičkim problemima i šećerom, a meni je, nakon što sam se okliznula na led i pala, potpuno stradalo koleno. Više ne mogu ni kravu da pomuzem i nahranim, niti da operem Miloša i majku. Da nevolja bude još veća put do sela je neprohodan, pa ni bolnička kola ne mogu do naše kuće – žali se Miloševa sestra Marina, koja nema nikakva primanja.
Vlaga otežava život
Miloševa kuća još nije potpuno završena. Nedostaju predsoblje i fasada, a pošto ni trotoari nisu urađeni, zimi je hladna i puna vlage. Miloš i Marina su dugo sakupljali novac za ove radove, ali ništa nisu mogli da sakupe, jer su borba za golo preživljavanje (namirnice) i kupovina lekova i odlasci lekarima uvek bili preči.
– Ni štake nisam mogla da nabavim, pa sam za pomoć morala da molim humanitarca Hida Muratovića. Bog mu pomogao, odmah mi ih je doneo – dodaje Marina.
Nema sreće
Pošto nema ni zdravstvenu knjižicu, Marina Jovanović za lekove i rehabilitaciju mesečno mora da izdvoji bar 200-300 evra. Postavlja se pitanje – odakle?
– Nama su dobri ljudi već mnogo pomogli, sagradili su nam kuću površine 55 kvadrata i obezbedili najosnovniji nameštaj. Imamo i kupatilo, pa se više ne smrzavamo i ne kupamo u štali. Nadam se da će nam pomoći da nekako preguramo i najnovije nevolje koje su nas snašle. Kamo sreće da bar neko od nas troje može bilo šta da radi, ne bismo birali posao i sami bismo se borili sa sirotinjom koja mene i Miloša prati od rođenja – dodaje Marina.
Još se nada da će Vojska Srbije doći da ispuni davno dato obećanje i do zabitih Troštica probije i naspe put.
